Upozorenje, ova igra se bavi teškim temama kao što su depresija, anksioznost, istražuje unutrašnje borbe i sumnju u sebe. Upravo ovim rečima razvojni tim Two PM promoviše The Thin Silence, pikselizovanu narativnu avanturu. Posle nekoliko sati cipelarenja i pentranja po mračnim hodnicima duše, mogu da kažem da su delimično u pravu, a evo i zašto.| The Thin Silence je etalon sporosti. Da je moguće napraviti trku između gejmpleja igre i puža, ovaj drugi bi pobedio. |
Kao većina ljudi danas, i ja se srećem sa sličnim problemima pa me je zaintrigiralo na šta su autori konkretno mislili. Startujem igru i stvarno se deprimiram... zbog podešavanja rezolucije, pokušaja da svarim minimalističku piksel grafiku, kapiranja kontrola koje su iz ko zna kog razloga bez podrške za miša. Ipak, rešena da tišini dam šansu, strpljivo rasplićem mrežu i krećem. Posle pola sata igranja, shvatam da mi se prispavalo. To još nisam doživela od kompjuterske igre. Ako je ideja autora bila da deluju kao bensedini, da me umire, da me bude baš briga i da dremnem malo, onda im skidam kapu (možda su psiholozi amateri), ali nekako sumnjam u to. The Thin Silence se bavi životom i delom (a i depresijom) momka koji se zove Ezra Westmark. Ezra se kreće kroz pećinolike nivoe, rešava prostorne zagonetke pomoću nekoliko stvari koje nosi sa sobom (kuka, cipela, uže) a može i da ih kombinuje po potrebi i napravi kompleksnija pomagala. Ezra ima povremene flešbekove, nailazi na iscepkane stranice knjige koja bi trebalo da objasni o čemu se u stvari radi i to je otprilike gejmplej. Ok, shvatam da mračne pećine kojima se glavni junak kreće u stvari predstavljaju depresiju. Pretpostavljam da rešavanje jedne zagonetke i lep osećaj posle toga, kao i rešavanje sledeće, nove, teže, predstavlja stalnu borbu ka izlečenju, ali stvarno nisam uspela da razumem zbog čega se Ezra oseća tako kako se oseća. Da li pati zbog ratova u svetu, otuđenosti ljudi, laži koje se svakodnevno poturaju preko interneta (tako sugerišu stranice koje nalazi) ili zbog neke nesreće koja mu se u životu desila, lične ili kolektivne, koju je on prouzrokovao (kako sam razumela iz povremenih flešbekova)? Jedan od problema igre je što priča nije dovoljno razjašnjena kroz četiri do pet sati tumaranja po nivoima. Drugi problem je što je igra spora. The Thin Silence je etalon sporosti. Da je moguće napraviti trku između gejmpleja igre i puža, ovaj drugi bi pobedio. Grafika je pikselizovana i minimalistička (da, moguće je). Glavni junak i ostali NPC koje sreće su neka vrsta Čiča Gliše. U principu završava posao, ali će čak i ljubitelji piksela povremeno nezadovoljno zacoktati. Okruženje i nivoi generalno nisu loše prikazani ako maštu uključite na 100 odsto. Same prostorne zagonetke su dobro odrađen deo igre. Izbalansirane su i logične, tako da njihovo rešavanje predstavlja zadovoljstvo. Upotreba pomagala koje Ezra nosi sa sobom, kao i njihovo kombinovanje posle početne frustracije, takođe zna da bude zadovoljavajuće iskustvo. Sa upotrebom miša umesto kursorskih tastera ipak bi sve bilo mnogo funkcionalnije, a sam gejmplej fluidniji. Muzika je lepo uklopljena u dešavanja na ekranu, služi građenju atmosfere i verovatno je najbolji deo igre. Na kraju, iako internetom kruži određeni hajp u vezi The Thin Silencea, moramo da kažemo da nismo fascinirani. Igra generalno nije loša, ali je možda preskupa. Smatramo da svojih, u znoju zarađenih 10 evra, možete i bolje da potrošite. Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ | | |
