Trejleri i drugi promotivni materijali za igru Agony nagoveštavali su da će ovo biti jedna od najekstremnijih igara do sada (bar u audio-vizuelnom pogledu), survival horror koji se u potpunosti dešava u paklu, ispunjen eksplicitnim sadržajem i sveopštim preterivanjem... Sada, kada se igra konačno pojavila, utisak je da ovom naslovu može mnogo toga da se zameri, ali i da ljubitelji ekstremne umetnosti neće biti razočarani.

Početak igre zatiče vas pred kapijama pakla. Vaš lik se ne seća kako je tu dospeo, ali neka čudna sila mu govori da mora da pronađe misteriozni entitet po imenu Red Goddess, koji će mu pomoći da pobegne iz pakla. U potrazi za Crvenom boginjom, istražićete četiri velika nivoa, koji su podeljeni na mnoštvo manjih celina. U osnovi, Agony podseća na igre kao što su Outlast i SOMA, što znači da vas očekuje kombinacija istraživanja, šunjanja i intenzivnog bežanja kada vas protivnici primete. Nažalost, u pogledu mehanike, ova igra je tek prosečna. Postoji samo nekoliko tipova protivnika, od kojih je samo takozvani onoskelis demon zaista opasan, dok se ostali protivnici prilično lako izbegavaju. Posle nekog vremena, umesto da vam njihova pojava utera strah u kosti, osetićete samo dosadu zbog rutinskog izbegavanja protivnika dok, na primer, pokušavate da sakupite sva srca koja su potrebna da se otvori prolaz. Ovoj ustaljenoj survival horror formuli autori su dodali i jedan zanimljivi gimmick. Naime, kada umrete, imate nekoliko minuta da zaposednete neko drugo telo (ako ne uspete – nema veze, checkpoint nije daleko). U početku možete da preuzimate samo obične „mučenike”, ali kasnije dobijate mogućnost da zaposednete i snažnije demone. Ovi demoni mogu da otvore (većinom opcione) prolaze, ali je njihova upotreba ograničena, bilo vremenski, bilo potrebom da ubijaju druge likove. Sem toga, dok kontrolišete nekog demona, pogled na svet vam se (doslovno) menja, kolorit se gubi, što vam ne dozvoljava da uživate u impresivnoj grafici ove igre... Tu je još jedna zanimljivost, naime, ako kao demon ubijete sve ostale protivnike u trenutnom okruženju, a onda i nekako uspete da izvršite samoubistvo, nadalje možete nesmetano da istražujete nivoe, čime u tim trenucima praktično otklanjate svu tenziju iz igre.

Međutim, mehanika ove igre jeste sasvim funkcionalna i neće vam umanjiti uživanje u, kao što smo rekli, vanserijskoj audio-vizuelnoj prezentaciji, koja impresionira i u tehničkom i u idejnom pogledu. Već odlična uvodna scena „silaska” u pakao izaziva poštovanje prema ovom naslovu. Izvanredno osvetljenje, nadrealna zamućenost slike, konstantna maštovitost u pogledu novih bolesnih prizora, kao i česta promena okruženja (što je izvedeno koherentno i u skladu sa settingom) zaista su za svaku pohvalu. U ovom smislu, jedino smeta to što je igra previše mračna, što, u kontrastu sa osvetljenim delovima iste scene, na trenutke izgleda ružno. Zvuk je takođe na visokom nivou, bilo u pogledu suptilnih muzičkih tema, bilo kada je reč o zastrašujućim zvučnim efektima. Pored toga, kvalitet ovog sveta uvećava i vrlo dobar prostorni dizajn okruženja. Naime, nivoi su nelinearni, prostrani i ispunjeni su obiljem opcionih stvari koje sakupljate. Pored toga, postoji i više načina da prođete kroz nivoe, kao i sedam drugačijih krajeva, tako da je potrebno više prelaza kako biste iskusili sve što ova igra ima da ponudi.

Ipak, bitno je naglasiti da ljudi koji očekuju tihu jezu i iskonski horor to ovde neće naći. Agony, zapravo, više deluje kao nešto što su smislili članovi nekog death metal benda. Lik koji nosi mrtvu bebu umesto šešira, orgije sukuba, checkpoint koji bljuje iznutrice kada ga aktivirate... Sve je tu, i još mnogo toga. Zapravo, ova igra je na trenutke više (nenamerno) smešna i stripski zabavna, nego što je uznemirujuća ili šokantna. Sve je vrlo over the top i ako je to nešto što vas zabavlja, onda je ovo igra za vas. Inače, igra je neposredno pre izlaska izazvala mnogo negodovanja kod igrača zbog saopštenja autora da su određene scene u igri cenzurisane. Po mom mišljenju, ovo je (donekle uobičajeno) preterivanje igrača, jer su autori objavili video u kome se vidi da nije mnogo toga izbačeno iz igre. Cenzurisani sadržaj je, naravno, većinom seksualne prirode, a najupečatljivija scena tiče se eksplicitnog silovanja sukube dok ste u ulozi demona. Zapravo, da se našla u igri, ta scena bi bila nešto najekstremnije što Agony ima da ponudi. Iako je igra ispunjena morbidnim sadržajem, utisak je da su ljubitelji, na primer, filmske umetnosti odavno bili u prilici da iskuse mnogo šokantnije stvari...

Nažalost, atmosferu u dobroj meri narušava slab scenario. Pored povremenih međuanimacija, tu su i brojna pisma i beleške koje su razbacane širom nivoa. Na stranu to što je pomalo smešno što se žitelji pakla međusobno dopisuju, ovi dokumenti su nevešto i suvoparno napisani, a isto to važi i za dijaloge. Sama priča je namerno kriptična, u skladu sa nadrealnom atmosferom, ali je prilično nezanimljiva i lišena je upečatljivih likova, tema ili događaja. Utisak u ovom pogledu dodatno narušava i sveukupno loša glasovna gluma. Glavni likovi su prosečno odglumljeni, dok glasovi sporednih likova efektno razbijaju grozomornu atmosferu... Sve u svemu, deluje kao da su autori ove igre smatrali da prave neko veliko delo, ali u njoj ćete ipak najviše uživati ako je ne shvatite ozbiljno.

Najveći problem ovog naslova ipak nije nedostatak dubine, već je to manjak upečatljivih set-pieceova ili drugih zanimljivih događaja. Ako zanemarimo vizuelne egzibicije autora, sve u ovoj igri je nekako ravno i nema ničega što će vam ostati u sećanju dugo nakon završetka igre. Uprkos tome, Agony ima dovoljno kvaliteta da ga preporučimo fanovima horora, koji uz to vole da istražuju kompleksne fizičke prostore...

Aleksandar ĐURIĆ