The Banner Saga 3

Naš dugački barjak se odmotao do kraja i poslednji put zavijorio na hladnom vetru Severa. Banner Saga, uticajan i hvaljen indie serijal završava se kao trilogija, u maniru svih velikih epika moderne fantastike i SF-a, kao „Gospodar prstenova” i „Ratovi Zvezda” (svi imaju samo tri filma, jel tako?). Teksaški Stoic Studio nastavlja saradnju sa mlađanim izdavačem Versus Evil kako bi nam u pohvalno preciznom intervalu, dve godine nakon Banner Sage 2 i četiri godine nakon izlaska originalne igre serijala, doneo epilog priče koju smo iznova proživljavali tokom ovog kvaziolimpijskog perioda između dva Mundijala. Izuzetno napisana epopeja, čiji su kontekst i bogati okolni lore iskorišćeni samo kao kulisa ispred koje se pripoveda priča. Ona bi se mogla smestiti i u istorijski i u svemirski milje ili u bilo koji od hiljadu fiktivnih univerzuma ljudskog stvaralaštva. To je moguće zato što je priča univerzalno ljudska i bavi se ljudskim konceptima koji su zajednički za sve kulture od izuma vatre pa do danas. Zajedništvo, ljubav, rat, izdaja, samopožrtvovanje i drugi elementi ljudskog stanja su poznati svima, ali se razumevanje i kapacitet za njih nalaze u svim ljudima.

Koliko god to delovalo nestvarno nekom ko je igrao samo prvu igru, developeri serijala su nas naučili da se ovi kvaliteti nalaze i u varlima, kentaurima pa i dredžima. Činjenica da su se dredži pokazali kao pogrešno shvaćena bića, a ne apokaliptično zla rasa, ponovo dobija na značaju i ponavlja se tokom igre. Da budemo iskreni, i više puta nego što je to potrebno. Izgleda da su sa ciljem pokazivanja svojih svetonazora autori dotakli politiku na više mesta. Dok je „skandinavizacija” narativa neizbežno prisutna, kao što se vidi na dredž pitanju ili izbegličkoj dilemi i slično, autori ipak nisu „zabrazdili” kao što njihove kolege, sa kojima dele geografski region, znaju da urade. Priča je, generalno, nanovo napisana vrhunski, a po kvalitetu se posebno ističu dijalozi kojima se pokriva većina ekspozicije. Narativ igre je de facto podeljen u dva dela, čiji radikalno drugačiji kontekst i ritam efektivno evociraju uspomene na „Gospodara prstenova”. On je developerima definitivno bio uzor kada su odlučili da priču koncipiraju na ovakav način, prateći dve različite grupe protagonista. Velika grupa koja se bavi vojnim operacijama šireg opsega i predstavlja zadnju branu budućnosti čovečanstva (i varla i kentaura, of course) klasični je karavan čijeg vođu birate na početku.

Karavan konačno stiže u Arberang, prestonicu ljudskog kraljevstva koja se nalazi u malom ćošku mape, koji još nije prekriven Tamom. Pred Arberang stiže buljuk pobunjenika pod vođstvom Raga, beskrupuloznog bivšeg guvernera Borsgarda (koji smo branili u drugoj igri), čija je najnovija ambicija da postane kralj umesto kralja, ali to nije sve. Do grada ubrzo dolazi i masivna armija dredža pod vođstvom novog sundra (polubožanski, besmrtni komandiri dredž armija) Ruina. Za vreme opsade se otkriva da je Raga otrovao kralja, koji je naizgled bio poslednja brana haosu u gradu. Unutar zidina se skriveni izdajnici, Ragini simpatizeri, spremaju da preuzmu vlast, nagomilane izbeglice ugrožavaju mogućnost boravka pod opsadom, a tenzije rastu između ljudi i pridošlih varla i (posebno) kentaura. Poslednji grad odoleva Tami i talasima agresora, koji bi da se skriju iza njegovih zidina, u uzaludnoj nadi da će tu nekako odoleti kataklizmi. Drugi segment igre prati Ivera i malu družinu od desetak heroja. Među junacima je po prvi put u serijalu i čuvena valka (najmoćniji ljudski vračevi/čarobnjaci) Junona, koja je uverena da samo ona zna kako da zaustavi apokalipsu. Dok prva grupa heroja brani metropolu pored mora, kao što se tokom „Gospodara” brani Gondor, Iverova družina putuje potajno kroz Tamom opustošene i deformisane krajeve. Oni su poput Froda i Semvajza, sa ciljem da spasu svet, iako ovaj put to čine bez bacanja priručnog nakita u zloslutno nazvanu geološku formaciju.

Pored likova koje smo pomenuli do sada, većina heroja i poznanika iz prethodnih igara ponovo stiže u fokus priče, ali oni ne dolaze uvek u miru. Vešto dočaravanje karaktera, lorea i motivacija nam daje sliku ljudi sa manama koji nisu uvek izravno zli, ali se pojavljuju i kao junaci i antagonisti. Naravno zamisao autora igre ne upali baš u sto posto slučajeva, ali fluidnost družina koje vodite i širih lojalnosti i veza čini krajnje intrigantan narativ. To pripovedanje je u velikoj meri podložno izborima koje neprestano pravite tokom sijaseta eventova dok se vaša družina kreće preko mape.

Kad smo već kod kretanja, ono je potpuno linearno i world map više služi kao informativni ukras kojim ne možete da utičete na tok igre. Karavanska mehanika je takođe veoma skrajnuta, pošto i prestonička grupa ima karavan, ali oni su uglavnom u prestonici i imaju pregršt zaliha ili mogu da ih dokupe. Sem toga, koliko god igra želela da vas ubedi u suprotno, brojno stanje ljudstva vašeg karavana nije preterano bitno, pa možete arčiti ratnike i seljake koliko vam volja. Iverova grupica nema karavan, te ni menadžment zaliha nije prisutan. To takođe čini ključnu dilemu trošenja prestiža ili na hranu ili na levelovanje vođenih junoša izlišnom, jer se sve komotno može sasuti u budženje heroja. Pošto je karavanska mehanika bila generalno nesavršena i često iritantna u prethodne dve igre, nikako nije mana što je sad tu više reda radi kao ostatak prošlosti. Ono što jeste mana je to što se sad daleko više vremena posvećuje borbi, koja je u najbolju ruku jednako monotona i prosečna kao i pre, iako se nama čini da je zbog nekih dizajnerskih odluka sada još gora. Obilje rasno-klasnih razlika i pristupa, kao i fin sistem atributa, statistika i veština, čini da borba bude teoretski veoma kompleksna, što može oduševiti taktičke fanatike na hard težini, ali početnicima će delovati jako konfuzno.

Nama se kompleksnost čini nepotrebnom, pošto su bitke loše koncipirane. One predugo traju i ima mnogo praznog hoda u početku – dok se sve jedinice pozicioniraju, zbog veličina mapa, rasporeda neprijatelja i inherentnih mana kvadrata u odnosu na heksove. Postoji razlog zašto se u slične igre stavi opcija ubrzavanja borbe ili autorazrešenja. Nikako nije zanimljivo svaki minut provesti narednih deset čisteći nebitan encounter sa nebitnim protivnicima koje bismo na normal stepenu težine (kako smo igrali sve vreme) mogli da pobedimo i vezanih očiju. Pošto taktičke bitke u sličnim ostvarenjima, ali i drugim žanrovima, igramo gotovo svaki dan, moramo reći da nam inertni sistem sa animacijama koje jesu lepe, ali predugo traju, deluje kao korak unazad. Učestalost okršaja smanjuje i igračevu imerziju u priču i dodatno devalvira bitke pošto one često nemaju previše smisla, što je posebno tačno u delu sa Iverovom i Junoninom družbom. Tu su i bitke u kojima protivnici napadaju u talasima, gde je dovoljno razbiti prvu grupu da bi se otvorio izbor bežanja ili borbe sa novim talasom da bi na kraju došli do bossa koji daje item. Činjenica da ih nikad nismo igrali do kraja, iako u RPG igrama sa bilo kakvim oblikom inventara upadamo u mindset opsesivno-kompulsivnog hrčka, dovoljno govori o monotoniji borbenog iskustva.

Veterani serijala se verovatno sećaju kako je Banner Saga bila pionir jednog specifičnog vizuelnog stila, upadljivog po doziranom stilizovanju elemenata u okruženju crtanog minimalističkog realizma sa fenomenalnim korišćenjem jarkih boja. Od tada je mnogo vode proteklo, kojom god rekom volite da merite protok vremena i tečnosti, a brojni indie developeri su pohrlili da pokradu ovaj pravac vizeulne ekspresije. Neki od njih su, međutim, išli na dodatno tehničko usavršavanje ovog načina prikaza, dok su drugi ovu ideju vešto iskoristili kao odskočnu dasku za nijansiranje pristupa i kalemljenje novih grafičkih zamisli. Banner Saga 3 donosi ispeglanu grafiku sa više detalja i boljim efektima od prethodnih delova iz serijala, ali se svako umetničko delo mora sagledavati trenutnom umetničkom konceptu. Svi pamtimo instance kada nam je zbog neke igre pre više godina umalo otpala donja vilica, da bismo se kasnije zgražavali nad „kocka, kocka, kockica” grafikom. Igra je vizuelno i dalje lepa i pravda stoji na strani autora Banner Sage koji su proslavili ovaj grafički stil, ali ni oni, ni mi, ne možemo lamentirati nad činjenicom da su njihov autorski izraz njihove indie kolege tokom pretekle četiri godine načinile opštim mestom, skoro u ravni retro pixel arta. Audio komponetna takođe nije pretrpela veći kvalitativni skok, efekti su isti, dok je muzička podloga blago raznolikija i generalno dobro odražava situaciju na terenu, iako i audio komponenta pati zbog neprestanih bitaka.

Završetak Banner Sage fanovima serijala donosi epilog, dok drugim igračima pruža prvenstveno odličnu i vešto ispripovedanu priču koja je u momentima, kada morate da donesete teške izbore vezane za sudbinu vaših junaka, veoma emotivno iskustvo. Taktička borba je diskutabilnog kvaliteta, ali ono što sigurno negativno utiče na naše viđenje borbenog aspekta je loš dizajn razmeštaja sukoba i loš dizajn velikog dela borbi. To dovodi do učestalih i sporih okršaja u kojima je na ispitu poglavito vaše strpljenje, a ne veština taktiziranja na borbenoj mreži. Pošto u časopisu ne koristimo sistem ocenjivanja gde je kec sve od 0 do 50 bodova, tako naša numerička ocena pokazuje da je u pitanju odlična igra koja čistom peticom iz narativnog dela i onom slabom, na kredit, iz stare slave iz audio-vizuelnog segmenta nadomešta klimavu četvorku kojom smo obeležili taktički aspekt. Srdačna preporuka svim igračima koji cene dobru priču, čak i ako nisu ljubitelji potezne taktičke borbe.

Srđan BRDAR