Probudilo me je kucanje. Hmmm, neko je pred vratima. Budim se i shvatam da se nalazim u hotelskoj sobi, pomalo čudnoj. Polako ustajem, osvrćem se oko sebe. Soba je ukusno nameštena i odiše nekim čudnim vajbom, kao da su ljudi iz dvadeset prvog veka napravili hotel iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Prilazim vratima, otvaram ih i vidim batlera androida koji me ljubazno poziva na doručak. Zatvaram vrata, rešena da još malo „pronjuškam” po sobi. Nalazim čudan mobilni telefon i krećem da dobijam poruke od Kupera (Cooper). Savetuje me da se ponašam normalno?! Izlazim iz sobe i pronalazim izlaz u hol Penrouz (Penrose) hotela koji blista u svojoj ukusnoj raskoši. Na trenutak imam fleševe da obilazim hotel „Overlook” iz Kjubrikovog „Isijavanja”. Hotel je, osim nekoliko androida, potpuno prazan, bez gostiju. Dobijam poziv od Kupera i shvatam da je Kuper žena. Moram, dakle, da doručkujem i da se ponašam normalno, a androidi nikako ne smeju da primete da komuniciram sa nekim. Kuper diže tenziju, počinje da biva spooky i sviđa mi se.

The Spectrum Retreat je avantura iz prvog lica u kojoj rešavate prostorno svetlosne zagonetke što bi na kraju trebalo da vam omogući da izađete iz hotela u kome se nalazite. Posle doručka dobijem uputstva od Kupera da nađem vrata na mom spratu koja se po nečemu razlikuju od ostalih. Ne pravimo spojlere, sve navedeno se dešava u prvih 5 minuta igre. Pomoću „trika” nalazim vrata koja izgledaju kao obična hotelska vrata, ali imaju displej za ukucavanje šifre. Otključavam neobičan prolaz i shvatam da igra tek počinje. Nalazim se u nekakvoj simulaciji hotela i sada počinjem da se krećem po onome što je pravi svet (nešto kao kada anplaguju Nea u „Matriksu”).

Nailazim na metalik hodnike ispunjene svetlećim kockama, laserskim barijerama i čudnim hologramima koji prikazuju sto za ručavanje ili razbacane dečije igračke. Nakon početne zbunjenosti, shvatam da klikom na kocku dolazi do promene boje. Usled toga se otvaraju ili zatvaraju barijere i zaustavljaju me ili mi omogućavaju da prođem do izlaza. I to je cela poenta igre. Cilj je stići do potkrovlja i pokušati bekstvo, a za to je potrebno proći šest spratova. Na svakom spratu imate određeni broj nivoa. Šest spratova sve kompleksnijih slagalica u kojima je potrebno povremeno razmišljati u tri dimenzije, lomiti glavu koju kocku prvo kliknuti i u koju boju je prebaciti. Možda nekome deluje zanimljivo i uzbudljivo, ali početni entuzijazam vrlo brzo splašnjava. Često će se dešavati da nivo morate da krenete ispočetka jer redosled kojim ste menjali boju kockama nije ispravan. Restartovaćete nivoe jer nemate pojma šta ste sve kliknuli do sada. Nekada ćete prolaz otključati na „tref”, kada vam „pukne film” pa krenete da klikćete redom na sve što može da se klikne (kocke). Posle završetka svake zagonetke, prelazite na novi nivo. Kada završite sve nivoe vraćate se u hotel da dremnete i pređete na sledeći sprat. Delovi sa lutanjem po hotelu, susreti sa androidima (koji znaju da budu uznemirujući) i traženje vrata za prolaz na sledeći sprat su nažalost zabavniji deo igre, a verujemo da su bili zamišljeni kao sekvenca između nivoa.

Glavni problem igre su baš zagonetke jer farbanje kocki i otključavanje barijera, koji su zamišljeni kao zabava – to nisu. Problemi nisu preteški, ali će biti muka. Dešavaće se da ne možete da nađete logiku kojom bi trebalo da promenite boje i otključate barijere. Tu pomaže velika upornost, ako je imate. Restart, klik, klik, restart, klik – dok nešto ne upali. Kada konačno otvorite prolaz pa uđete u još jednu sličnu ali za nijansu kompleksniju sobu, samo ćete duboko uzdahnuti. I opet, i opet, i opet...

Što se tiče tehničkih karakteristika, igra je „ispeglana”. Grafika je lepa, utegnuta i ne previše zahtevna. Muzika odlično prati radnju. Ambijent kojim se krećete je jednoličan, ali odlično dizajniran, i enterijer hotela (hodnici, dvorana za balove, restoran), a i prostor u kome rešavate zagonetke. Igra, pošto se bavi rešavanjem zagonetki manipulacijom bojama, poseduje nekoliko modova (četiri) – od osnovnog gde su kocke jarkih boja i koji preporučujemo za igru, do sivo crnog gde su boje kocki baš takve. Posebno moramo da pohvalimo dizajn i ponašanje androida. Odluka autora da imaju samo usta, a ne oči, pravi od njih uslužne creepy spodobe za koje nikada niste sigurni da li žele da vam pomognu ili odvale stolicom u glavu, a to odlično diže tenziju. Dok preturam po papirima i tražim šifru za vrata, sa uspaničenom Kuper na telefonu, koja mi govori da požurim jer android ne sme da me zatekne tu, podilaze me žmarci. Onda me android iseče iza ćoška i ljubazno opomene da mi nije tu mesto. Šteta što takvih momenata nema više.

Autor igre je „malac genijalac”, Dan Smith, koji je 2016. godine, sa samo 18 godina, dobio BAFTA Young Game Designer nagradu. Naravno Dan Smith Studios je potpisnik igre.

Bićemo kritički nastrojeni. The Spectrum Retreat je izgleda imao ambiciju da bude revolucionaran (kao, na primer, Portal), ali mu to nije uspelo. Zagonetke koje su ključne za ovakav tip igara i koje bi trebalo da budu lajtmotiv su zamarajuće. Suprotno tome – dizajn, međusekvence i atmosfera blistaju. The Spectrum Retreat nije loša igra, ali zbog učestalog ponavljanja zagonetki nećete imati želju da joj se vratite (ako uopšte budete imali strpljenja da je završite).

Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ