Doktor Džonatan Rid je verovatno najdosadniji vampir u istoriji vampirizma. Tokom petnaestosatnog druženja s tim bezličnim poš Englezom (za više nisam imao živaca), nisam našao ni mikronsku česticu razloga iz kojih bi mi bio simpatičan ili iz kojih bih zažalio nad njegovom gorkom, vampiriziranom sudbinom. Baron Wurdalak iz Alana Forda, doslovna stripska karikatura vampirskog arhetipa, predstavlja masterpis slojevitog dizajna ličnosti u odnosu na ovu smarajuću kuvanu nogu iz Velike Britanije. Porediti ga s bilo kojom vampirskom legendom, na primer sa Lestatom (Tom Kruz) iz „Intervjua s vampirom” bilo bi totalno deplasirano. Čak su i homosex vampiri iz serije „True Blood” prijatnije društvo od njega.

To je osnovni i najbitniji problem igre Vampyr koju izdaje francuski Focus Home Interactive. Ovaj miks akcionog RPG-a i detektivske avanture pokušava da balansira na dve šuntave noge, od kojih je borba u trećem licu još problematičnija od personalitija protagoniste. Osvrt na to sledi malo kasnije.

Vampyr je smešten u London na samom kraju I svetskog rata, u kom besni epidemija španskog gripa i jedne druge, dijaboličnije aflikcije. Džonatan Rid je doktor koji se nakon nekoliko ratnih godina vraća u grad koji ne prepoznaje, mada tu predistoriju saznajemo a posteriori jer nas premijerni susret s njim vodi u prve sekunde njegove nove, vampirske egzistencije. Bačen u masovnu grobnicu sa žrtvama influence, friško vampiriziran i lud od gladi za krvlju, Džonatan nehotice ubija i obeduje sopstvenu sestru. U prvom poglavlju boriće se sa saznanjem u šta se pretvorio (sretan ili nesretaaan...), u drugom će pokrenuti potragu za izvorom vampirske zaraze u Londonu, u trećem... Najveći deo igre svodi se na dijaloške deonice s mnogobrojnim NPC-jevima, iz kojih treba izvući informacije koje otključavaju druge dijaloške opcije sa drugim (ili prvim) NPC-jevima. Ovaj segment igre, nažalost, ne zahteva nikakve detektivske veštine jer sve što treba da uradite jeste da iscrpite sve opcije u razgovoru sa svakim NPC-jem i da se često vraćate likovima s kojima ste već pričali da biste stvari pokrenuli s mrtve tačke. Na kvalitet priče nemam mnogo zamerki, ali koliko god da je zanimljiva, njen tok je neposredno vezan za ličnost glavnog junaka i njegove kontakte i dijaloge sa NPC-jevima. U svakom razgovoru vam sledi uvodno tupljenje i Ridov monotoni glas, što će vas nakon nekog vremena uspavati. Pošto sigurno čitate brže nego što NPC-jevi govore, poželećete da se brzo prebacujete s ekrana na ekran (kao u svakoj razumnoj igri koja ima dijaloge), ali to ovde nećete raditi zato što „skip” završava kompletnu govornu deonicu NPC-ja i daje ponovo reč vama (ono što nisu stigli da izgovore, ostaje neizgovoreno). Ovo je monumentalna glupost i tehnički previd koji potpuno nepotrebno prolongira svaki razgovor jer ćete biti prinuđeni da ga slušate u celosti, sve tapkajući nogom ispod stola.

Svaki NPC s kojim možete da razgovarate može da se iskoristi kao hrana, to jest kao zaliha krvi koju možete isisati za levelovanje. Ova „XP” krv razlikuje se od borbene krvi koja je privremeni resurs i služi za otključavanje novih vampirskih napada i podizanje nivoa pasivnih bonusa kao što su izdržljivost i HP. Da biste došli u priliku da isisate NPC-ja, prethodno ga morate „mesmerizovati” (hipnotisati), što zavisi od vaše mesmer veštine i njegove otpornosti na nju koju možete da smanjite saznavanjem skrivenih detalja o njemu putem razgovora sa drugim NPC-jevima. Sve se, dakle, ponovo svodi na beskrajne dijaloge i ulazak u konverzacione podmenije da biste videli da li se u međuvremenu pojavila plava ili žuta opcija. Ovaj sistem lova na NPC-je zamišljen je kao kolekcija moralnih dilema koja će vas pratiti od početka do kraja igre i u tom cilju je bezmalo svaki NPC projektovan kao ličnost koja ima svetlu i tamnu stranu, sa detaljima jedne i druge koju otkrivate kroz razgovor i ogovaranje. Interesantan, mada nedovoljno iskorišćen sistem jeste nivo stabilnosti gradskih opština u zavisnosti od broja i zdravlja NPC-ja koji ga nastanjuju. Ako u nekoj opštini pojedete sve na šta naletite, ona će ogresti u bezakonje koje se mahom ogleda u većem broju agresivnih, vampirolikih protivnika na ulicama.

Razumno bi bilo pretpostaviti da su tehnički problemi s kamerom koji su pre dvadeset godina pratili akcione igre u trećem licu danas manje-više rešeni. Autori Vampyra nisu dobili taj memo jer je kamera totalni, sumanuti horor koji drastično otežava igru. Na protivnika možete da se „zaključate” ili da slobodno obigravate oko njega (ili njih), ali oba načina stvaraju neviđene probleme sa preglednošću situacije, pogotovo ako se borite u enterijerima ili uskim ulicama. Ne znam za vas, ali ja volim da gledam gde udaram i cenim kad u borbi mogu da vidim odakle dolaze napadi kako bih ih izbegao, što je u ovoj igri stvar čiste lutrije. Ovo posebno nervira ako često koristite specijalne vampirske poteze ili magije koje troše zalihu krvi ili vatreno oružje s ograničenom municijom – razbacivanje resursima zato što ste umesto protivnika gledali u brzo rotirajuće uglove bočnog zida ili nameštaja nije zabavno.

Focus Home Interactive i developer Dotnod uspeli su da anlokuju značajan ačivment – učinili su viktorijanske vampire dosadnim, što nikome u istoriji medija nikad nije pošlo za rukom i scenarijem. Preskočite Vampyr, nyje vredan vremena ny novca.

Miodrag KUZMANOVIĆ