U meni se često bore sadista i mazohista. Dok držim daljinski u ruci i motam kanale, sebe uglavnom smatram sadistom, što verovatno i jesam dok zamišljam šta bih sve radila likovima u skupim odelima koji defiluju vestima. Sa druge strane, kada satima igram nešto kao što je The Watchmaker, iako me užasno nervira, dolazim do zaključka da sam možda ipak malo i mazohista.| The Watchmaker je steampunk platformer iz trećeg lica, obogaćen raznovrsnim zagonetkama koji izgleda fenomenalno na trejlerima, ali je realnost malo drugačija. |
Ljudi iz Micropsia Gamesa napravili su The Watchmaker kao steampunk platformer iz trećeg lica, obogaćen prostorno-vremenskim zagonetkama, koji izgleda fenomenalno na trejlerima i koji je mogao da bude fantastičan, ali jedva da odskače od proseka. Priča počinje zanimljivo. Budite se kao čiča Aleksander od šezdesetak leta. Nemate pojma gde se nalazite i šta se oko vas dešava. Posle nekoliko sekundi prisećate se da ste za trenutak zadremali kao momčić, a budite se kao starac i nastavljate da ubrzano starite. Imate pomoćnika koji je, nazovimo ga tako, leteća bela mrlja i koji vam objašnjava ko ste vi, gde se nalazite i šta se to (100 mu satnih zupčanika i opruga) dešava.| Nalazite se u ogromnom satu koji je pokvaren, zbog čega vaš lik ubrzano stari pa imate malo vremena da uhvatite sabotera koji je izazvao kurcšlus i stavio vas u nezgodnu situaciju. |
Nalazite se u ogromnom satu koji je pokvaren. U vremenski kvar ste uključeni i vi pa ubrzano starite i imate malo vremena da uhvatite sabotera koji je izazvao kurcšlus i stavio vas u nezgodnu situaciju. Njega jurite do kraja igre. Sat otkucava, a vi počinjete sa rešavanjem prve zagonetke – izlazak iz sobe. Dok prokljuvite šta bi trebalo da uradite, verovatno ćete umreti od starosti prvi put. Papke otežete sa 90 godina. Indikator starosti je brojčanik koji nosite na leđima i koji stalno otkucava. Krećete ponovo i shvatate da raspolažete nekom vrstom magnetne rukavice. Rešavate prvu zagonetku, izlazite iz sobe i onda vam pada vilica od prizora koji ugledate. Svet igre je prelepo dizajniran. Nalazite se pod ogromnom kupolom, okruženi stotinama zupčanika, platformi, mostova. Nažalost, nemate vremena da uživate u pogledu jer sat na vašim leđima neumoljivo otkucava. Odatle pa do kraja igre trčaćete sa kraja na kraj pet prelepih nivoa i sve vreme ćete biti pod pritiskom da morate brže i da vam vreme ističe. Pored antigravitacijske rukavice, imate mogućnost manipulacije vremenom, a posedujete i neku vrstu štita koji, osim zaštite, deluje i kao oružje ako se zaletite među protivnike. Koristeći moći, trošite bateriju koju nosite na leđima i koja se automatski dopunjava. Neprijatelji su različiti na svakom nivou i dizajnerski su takođe dobro urađeni. Sretaćete se sa mehaničkim paukovima, zmijama koje iskaču iz ćupova, šetajućim grčkim statuama... Ceo svet je napravljen vrlo maštovito. Autori za to dobijaju ogroman aplauz. Ali samo za to. | The Watchmaker je imao ogroman potencijal, ali zbog problematičnog gameplaya tek izviruje iz mora proseka. |
Igra pada tamo gde bi trebalo da blista, a to je gejmplej. The Watchmaker je prepun takozvanih „game breakera”, odnosno loših rešenja koja ubijaju igrivost. Prvi na listi je sat na leđima. Ideja je sigurno bila dizanje tenzije, ali nam se čini da je sat morao za nijansu sporije da otkucava. Stalno smo želeli da zastanemo i uživamo u pogledu na prelepe nivoe, ali za to nije bilo vremena. Pozicije za snimanje su retke i na svakoj od njih brojčanik godina se vraća dvadesetak godina unazad. Dešavalo nam se da nakon otvaranja prolaza, rešavanjem zagonetke, moramo da jurimo do pozicije za snimanje jer nam na brojčaniku piše da imamo 88 godina. Doduše, na nivoima imate raspoređene ključeve čijim navijanjem vraćate časovnik unazad, ali ključevi su ređi od pozicija za snimanje i pritom možete da nosite samo po jedan. Nakon povlačenja određenog broja poluga, usporavanja vremena, kliktanja na nekoliko dugmića, pomeranja platformi i prelaska preko mosta, ostalo nam je da preskočimo platformu, ali ne lezi vraže, propadamo između dva zupčanika i onda idemo sve od početka. Mislim da je najveći broj „pogibija” u Watchmakeru bio posledica idiotskih skokova. Same zagonetke su solidno osmišljene i nisu preteške, iako bi ubacivanje nekog „hint” sistema dosta pomoglo. Za rešavanje pojedinih zagonetki, potrebno je rastrčati se u sve tri ose i još razmišljati o manipulaciji vremenom dok ono neumitno teče. Da ne bude sve crno, moramo da spomenemo da pogibijom ne morate ponovo rešavati zagonetku ili uništavati protivnike. Ako ste nivo očistili, on je očišćen. Na kraju svakog nivoa očekuje vas „boss fight”. Zbog loše detekcije udara i lošeg funkcionisanja komandi, na prvog „šefa” smo izgubili sigurno sat vremena. Na kraju, dok je on ležao omamljen, očekujući konačni udar, koji zbog komandi (ili baga) nije mogao biti izveden i dok je sat na leđima neumitno otkucavao 85, 86, 87, spasila nas je ideja da uključimo štit i da se zaletimo u njega. I upalilo je, ali nismo sigurni da su autori tako zamišljali kraj prvog nivoa. Grafika u igri je vrlo lepa. Rađena je u Unreal endžinu i povremeno oduzima dah. Što se tiče hardverske zahtevnosti, igra nije mačiji kašalj i povremeno su nam se dešavala „štucanja”. Muzička podloga je takođe dobra i lepo prati radnju, dok glas pomoćnika može pomalo da iritira. The Watchmaker je imao ogroman potencijal. Dizajneri su briljirali, ali su oni koji su radili na gejmpleju napravili nešto što na prvi pogled liči na valcer, ali je igrivo kao kazačok u ronilačkom odelu (sa perajima, naravno). Likovi koji defiluju ekranom u skupim odelima sa početka teksta, ostaju na vrhu moje SM liste, ali im priključujem i ekipu iz Micropsia Games jer su uspeli da od dobre ideje naprave bagoviti bućkuriš za mazohiste, koji tek izviruje iz mora proseka. Šteta... Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ | | |
