Mladost, polet, neopisivi naleti entuzijazma i neosnovanog samopouzdanja. Tih nekoliko stvari možete uvesti u zapisnik kao ključne stavke na kojima će se zasnivati odbrana Majkla Hiksa, čoveka koji je zaslužan za Path Of Motus. Odbrana će biti potrebna kada ga, izvesno, neki sud bude gonio. Stvorivši ovu igru (verujemo u najboljoj nameri), on je doveo do toga da nekolicina nesrećnih igrača prvo potroši svojih 15 dolara na njegov projekat, da bi im, zatim, bili oduzeti minuti i sati života koji će neminovno otići u nepovrat.

Ukoliko vas baš ne mrzi, ili ste dovoljno dokoni pa odete na zvaničnu stranicu ove igre, pored uobičajenih informacija koje možete da očekujete na jednom ovakvom sajtu, naići ćete na vanvremenski vlog kreatora Path of Motusa. Ako, pak, budete još više dokoni pa odlučite da pustite ovaj tridesetominutni klip, bićete u prilici da čujete lifehackove i motivacione govore koje je ovaj mladi game developer, muzičar, bloger, jutjuber bio rad da podeli sa nama. Kada pretrpite uragan motivacionih opaski i nikad ranije izgovorenih fraza („You can do it! Follow your dreams!”) koje ovaj mladić izgovara držeći mikrofon u jednoj ruci (jer stalak za mikrofon je očigledno isuviše mainstream), iskoristite priliku da ipak odustanete od isprobavanja njegove igre. U suprotnom je definitivno vreme za posetu psihijatru.

Elem, ja sam zarad opisa igre bila prinuđena da startujem igru i povedem Motusa na njegov put od klinca koji tek ulazi u tinejdžersko razdoblje pa do odrasle i emocionalno i intelektualno zrele individue. Motusov put je zapravo period odrastanja i borbe koju ovaj mladić vodi sa samim sobom i svojom okolinom. Okolina u kojoj živi (zapravo šuma u kojoj živi) predstavlja oblik nazadnog i dekadentnog društva. Tamo „priprosti mangupi” terorišu decu po školskim klupama i čovek nema drugog izbora do da odraste u poljoprivrednika ili šumara i da provede život na svom imanju, daleko od tehnološki naprednog i učtivog sveta.

Motusov otac je nekada davno takođe imao ambiciju da ostavi iza sebe šumu u kojoj je rođen i da se otisne u svet u potrazi za nekim boljim društvom. Zanimljivo, urbanost i bunt njegovog oca rezultirali su osnivanjem rok benda koji je imao u srednjoj školi (kreator igre je takođe samouki rok muzičar, što se da lako zaključiti letimičnim pogledom na njegov YT kanal ili skeniranjem pozadine njegove sobe sa jednog od mnogobrojnih vlogova sa kanala). Pa ipak, opet će otac biti taj koji će na samom početku igre povući mladog Motusa za rukav i reći mu da to nije put kojim bi trebalo da ide i da niko nikada nije pronašao put iz šume. On najbolje to zna, on koji je to nekada davno probao i bez uspeha. Naravno, Motus će, protivno tome što mu otac kaže, krenuti na svoje eskapade kroz šumu (šuma se u narativu, kao i u samim dijalozima igre neprestano pominje i očigledno je da je ta šuma zapravo simbol letargičnog društva u kojem Motus i njegova porodica žive). Na svojim putešestvijima, Motus će nailaziti na razne zapise i flešbekove koji zapravo predstavljaju život i priključenija njegovog oca iz mlađih dana, a ujedno su i jedini lore koji ova igra ima.

Tehnički posmatrano, u pitanju je klasična 2D platforma, pomešana sa elementima avanture (usuđujem se da napišem ovo). Biće delova gde ćete naskakati na platforme, biće delova gde će zli stanovnici šume pokušati da vas odvrate od vaše namere da napustite njihovu divnu komunu. Kako će to raditi? Sada se zadržite da ne padnete sa stolice: teškim rečima! Da, NPC-ovi u ovoj igri na vas „pucaju” teškim rečima. Da budemo još precizniji, u pitanju su reči (doslovce): Why, Hey, Yeah i Nope. Iz nekog razloga Majkl je smislio da su ovo reči neslućenog razornog potencijala koje ostavljaju dalekosežne posledice na svakoga kome ih izgovorite. Ukoliko vam neko kaže Yeah, a vi ne preskočite ili blagovremeno ne neutrališete taj krik (tako što ćete istovremeno i vi reći Yeah, pa će se reči međusobno poništiti), Motusov pohod se završava.

Pošto svaki aspekt igre obiluje dosadom, onda nimalo ne čudi ni „kompleksnost” zagonetki u igri. Tokom pojedinih, kritičnih momenata u šumi, Motus će naići na provaliju koju je moguće preskočiti ako (i samo ako) snagom svoga uma i intelektom uspe da izgradi most preko nje. U pitanju su deonice gde se otvara mini igra spajanja kružića linijama na šablonu. Svaki krug je moguće spojiti sa svakim krugom, s tim što je dobitna kombinacija ona koja svaki krug za susedne vezuje tačno propisanim brojem linija (taj broj je iscrtan unutar svakog kruga). Verujte mi, najkompleksnija stvar u vezi sa zagonetkama je njihovo objašnjavanje, jer rešavanje neće predstavljati problem ni za osnovce u prvom razredu. Kada malo bolje razmislim, čini se da su upravo deca iz ranih razreda osnovne škole idealna publika za Majklovu igru.

Uzevši u obzir da je kreator igre ujedno i muzičar i muzički producent, logično je da je za celokupan soundtrack, kao i sve muzičke efekte u igri, bio zadužen on (glavom i hipsterskom bradom). Iako o ukusima, načelno, ne vredi raspravljati, muzika u ovoj igri je loša. Ipak, ako uporedimo muziku sa ostalim komponentama Path of Motusa, dolazimo do toga da je ona najsvetlija tačka ove igre. Igra nema nikakve sinematike, nikakve sekvence i traje poprilično kratko (što je i očekivano s obzirom na to da je u pitanju projekat jednog jedinog čoveka). Ostaje samo misterija zašto je igra onda teška čitav gigabajt na hard disku.

Možda sam ja ipak nerazumljiva, staromodna i bez talenta i vizije da vidim potencijal gde ga ima i da potapšem po ramenu gde i kada treba. Možda sam ja samo jedan primitivni vilenjak iz Majklove šume koji urla Yeah i Hey na mlade neshvaćene umetnike. Ako jesam, zaista se izvinjavam na nedostatak obzira. Ipak, s obzirom na to da sam u ovom slučaju ipak ja ta koja ovom prilikom daje sud o igri, savetujem vam da je zaobiđete u širokom luku.

Ana KRSTIĆ