Nepotrebno je pričati o značaju serijala Dark Souls i o njegovom uticaju na svet igara. Međutim, iako se mnoge nove igre često opisuju kao „soulslike”, to uglavnom znači da su one preuzele jedan ili više elemenata Souls igara, ali da je ostatak igre takav da nema ni govora o pukom kopiranju. Igara koje bez razmišljanja možemo da svrstamo u žanr „soulsborne” nema mnogo, a najnovija takva igra zove se Unworthy. Iako je već bilo pokušaja da se Dark Souls formula premesti u 2D ravan, Unworthy je za sada najbolja igra tog tipa (meni se Salt & Sanctuary nije preterano dopao). U pitanju je prvenac izvesnog Aleksandra Kuzmanovića, autora koji živi u Torontu i, pretpostavljamo, vuče poreklo iz ovih krajeva. Aleksandar je preuzeo brojne mehanike iz serijala Dark Souls (od kojih su skoro sve pojednostavljene), prilagodio ih svojoj igri, a onda je svemu tome dodao nekoliko svežih ideja. Rezultat je igra u kojoj mnogo toga škripi, ali koja je ipak dovoljno dobra da ljubiteljima ovakvih igara pruži avanturu koju ne treba da propuste.

Još pre nego što se upustite u borbu postaje jasno odakle je autor dobio inspiraciju. Atmosfera i narativ ove igre se iz petnih žila trude da emuliraju specifični senzibilitet Dark Soulsa, sa gotovo potpunim naglaskom na njegov horor aspekt. Turobna srednjovekovna fantastika, kriptična naracija, likovi koji govore u zagonetkama... sve je tu. Nažalost, Aleksandar nije Hidetaka Mijazaki, te ova igra neslavno propada u pokušaju da dijalozi zazvuče mudro i poetično, a o tragičnoj lepoti Dark Soulsa nema ni govora... S druge strane, nivoi su bogati atmosferom, pozadine i neprijatelji su lepo nacrtani, muzika i zvučni efekti su na visokom nivou, i Unworthy ipak uspeva da izgradi teskobnu atmosferu, koja će vam se svideti ako volite mračnu, brutalnu fantastiku. Okultne katedrale, vrane, groblja, lokacije sa imenima kao što su Cradle of Death ili Chamber of Sins, natpis „Filth Cleansed” koji se pojavljuje kada ubijete bossa – u svemu tome moći ćete da uživate, ali pod uslovom da priču ne shvatite suviše ozbiljno.

Slično tome i mehanika je sveukupno natprosečna, ali je sputavaju brojni propusti od kojih nijedan nije dealbreaker, ali svi zajedno znatno umanjuju utisak. Srećom, najbitnijem aspektu ove igre – borbi – ne može se mnogo toga zameriti. Osećaj da igrate dvodimenzionalni Dark Souls je prilično dobro pogođen. Neprijatelji nanose mnogo štete, prilično su agresivni i moraćete da igrate strpljivo, sve vreme razmišljajući da li je trenutak pogodan za napad i da li imate dovoljno stamine. Pošto u igri nema štitova, u defanzivne svrhe koristićete isključivo kotrljanje. Neprijatelja ima sasvim dovoljno (mada je moglo da ih bude više), svi imaju po nekoliko drugačijih napada i međusobno se poprilično razlikuju. Još bitnije, borba je tečna i udobna, udarci imaju težinu i osetićete moć svakog zamaha, a animacije su jednostavne, ali vrlo efektne. Ukratko, borbeni sistem je zabavan, brutalan i nagrađuje veštinu kod igrača – baš kao što se i očekuje od ovakve igre.

Role-play elementi su svedeni na minimum. Napredovanje po nivoima se odvija automatski, bez mogućnosti da sami izaberete koji ćete atribut poboljšati (tu su snaga, oklop, izdržljivost i zdravlje). Levelovanje ne zahteva potrošnju duša, što olakšava grind u koji možete da se upustite ako vam je neka deonica previše teška. U igri postoji nekoliko oružja, svako sa svojim jednostavnim kombo potezima i sa po jednim specijalnim napadom („Hammer of Unmaking” udarate u zemlju čime stvarate udarni talas, „Spirit Bow” vam dozvoljava da se teleportujete, i tako dalje). Svako oružje osetno menja vaš stil igre i eksperimentisanje sa različitim oružjem, u zavisnosti od situacije, prilično je zabavno. Nažalost, istovremeno možete da se opremite sa samo dva oružja, što vas nepotrebno ograničava i ne dozvoljava vam da u žaru borbe budete onoliko fleksibilni koliko biste želeli. Ubijanjem neprijatelja i korišćenjem posebnih predmeta dobijate greh, koji je valuta u ovoj igri i koji možete da izgubite na isti način kao i duše u Souls igrama. Pošto se greh ne koristi za levelovanje (sem u posebnim situacijama), njegov gubitak vam neće toliko teško pasti. Zanimljivo je i to što u igri nema skakanja, što je dosta uticalo na arhitekturu nivoa i pojedinih izazova...

Unworthy krasi efektna monohromatska estetika (s tim što je krv, naravno, crvena), ali zbog manjka upadljivih boja lako može da se desi da vam promakne neki bitan deo okruženja i da ostanete zaglavljeni, lutajući svetom u potrazi za prolazom. Kada se ovo desi, poželećete da u igri ima više vrsta protivnika (mini-bossova gotovo i da nema), a manjak detalja u okruženju i nedovoljna raznovrsnost pozadina počeće da vas zamaraju. Još jedan problem je i generalna neupečatljivost predmeta koje možete da koristite – ima ih malo i nemaju posebno zanimljive funkcije. Bossovi (koji su inače vrlo dobro dizajnirani, sa mnoštvom različitih napada), po pravilu nisu opasni dok im ne skinete pola zdravlja i već posle dve-tri smrti, prva polovina svake borbe sa bossovima postaje naporna. Listi sitnih propusta koji stalno „žuljaju” treba dodati i nezgrapno upravljanje u menijima, koji ne podržavaju upotrebu miša.

Kada se sitni propusti ostave na stranu, ostaje utisak da je možda najveći problem ove igre ipak manjak maštovitosti prilikom dizajniranja sveta i izazova. Generalno, dizajn je dobar, ali sve vreme je prisutan osećaj da igrate jednu promišljenu, a ipak rutinski napravljenu igru, čemu doprinosi i njena opšta svedenost. S druge strane, borba je zabavna i ispunjena tenzijom, vidi se da je autor razmišljao o stvarima kao što su položaj i grupacija protivnika, atmosfera je upečatljiva, a tu je i zabavna estetika. Za fanove soulsborne igara – sasvim dovoljno.

Aleksandar ĐURIĆ