Prodata u nešto više od tri miliona primeraka, The Crew je jedna od onih igara koje je kritika oštro sasekla, ali se bez obzira na to više nego dobro „primila” međ’ običnom rajom. Ubisoftu, i njihovom satelitu Ivory Toweru, to je bio znak da još jednom zasuču rukave i četiri godine provedu smišljajući nastavak. The Crew 2 je veći, lepši i prijemčiviji od prethodnika i na prvu loptu se čini da su ispeglani svi nedostaci na koje su vajna „škrabala” ukazivala...

Smeštena u prepoznatljivo open world okruženje, igra vas stavlja u ulogu nepoznatog vozača koji se našao u objektivu kamere medijske kuće Live. Kada je u pitanju promovisanje trkačkih disciplina, Live se ustoličio kao trendsetter, snažno se oslanjajući na društvene mreže i online univerzum. Baš zato, mapom valja jezditi sa stilom, jer se svaka akcija, svaki vaš potez prati i automatski pretvara u slavu izraženu brojem pratilaca. Gnjecavo, u najmanju ruku, ali i to je bolje nego da još jednom „žvaćemo” priču o mladom odmetniku koji je lokalnim bajama „s one strane zakona” odlučio da pokaže kako stoje stvari, nemilice trošeći benzin i spaljujući gume.

Mapa je podeljena na četiri velike oblasti (zapad, srednji zapad, jug i istočna obala) i, kao i prošlog puta, pokriva kompletnu teritoriju Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, umesto da bazate okolišem u potrazi za novim izazovima, trke mogu da se biraju i iz klasičnog menija, kada se na naznačenu lokaciju praktično teleportujete. Takođe, kampanja više nije linerana, a to znači da možete da skačete sa kategorije na kategoriju, birajući discipline koje su vam u tom momentu najbliže srcu. Upravo to je jedan od najvećih noviteta nastavka i možemo da kažemo da je u najmanju ruku reč o raznovrsnom meniju prepunom egzotičnih sastojaka.

Naime, The Crew 2 vas ne ograničava na četvorotočkaše i uobičajeno shiftovanje između uličnih i „običnih” trka. Na raspolaganju su motori, kroserice, pa čak i hiper-automobili. Svojevrsno iznenađenje je Red Bullov F1 bolid – RB13, iz sezone 2017. Međutim, to je tek početak priče, pošto su se autori raspojasali i otišli toliko daleko da je to van svih očekivanja. Na raspolaganju su i monster truckovi, sportski gliseri, čamci sa ravnim dnom, avioni, helikopteri... Ako vam Rikardova/Ferštapenova mašina nije dovoljna, onda će vas mogućnost da izvodite akrobacije Spitfireom sigurno oduševiti. Između „prevoznih sredstava” možete da se prebacujete po želji, dok su na raspolaganju i trke koje podrazumevaju upravljanje različitim vrstama vozila po etapama. Zanimljivo je i to da je za svako od njih obezbeđen i pogled iz kabine, što je svakako stvar koju pozdravljamo.

Trke su raspoređene na četiri velike kategorije, pa tako Street Racing pored očekivanih uličnih donosi i drag trke, takmičenje u driftovanju, odnosno obračune hiper-automobila koji podrazumevaju i vožnju sa jedne strane mape na drugu (u svojevrsnom endurance stilu). U Offroad sekciji nalaze se klasična Rally Cross nadmetanja, trke kroserica, ali i famozni Rally Raid gde se, uglavnom, takmičite protiv štoperice, a zadatak vam je da do linije cilja dođete vozeći ogromnim, divljim prostranstvom na način koji sami odaberete (kroz šumu, preko polja, kroz vodu...). Freestyle će obradovati one koji na upravljanje vozilima gledaju na nešto opušteniji način. Ovde se na meniju nalaze izvođenje avio-akrobacija, takmičenja u arenama gde upravljajući monster truckovima treba da sakupite što više poena i savladate različite vrste prepreka, baš kao i trke čamaca sa ravnim dnom. Konačno, sekcija Pro Racing sastavljena je iz trka u vazduhu, takozvanih Alpha GP automobila (među koje spada i pomenuti RB13), touring mašina i moćnih sportskih glisera. Tu je i peta, bonus sekcija Live Xtrem Series koja je svojevrsni spoj disciplina koje pred vas bacaju „režiseri” istoimene medijske kuće i one predstavljaju „kampanju u kampanji”. Nažalost, ovde se nalazi samo pet trka. Inače, svaka oblast sadrži svog šampiona (čitaj: bossa) kojeg u multievent okršaju valja savladati i tako zavrediti ultimate vozilo iz dotične klase. Pored toga, u svakoj sekciji nalazi se i grupa Skills koja pred vas postavlja sijaset kratkih zadataka koje valja obaviti koristeći naročito prevozno sredstvo. Na meniju je, recimo, vožnja slaloma, postizanje određene brzine, „skakanje udalj” i tome slično. Svaka dostupna trka može da se vozi na Normal ili Hard nivou težine, od čega zavisi i nagrada za ostvaren plasman. Broj disciplina je zaprepašćujući, dok će vas njihova raznovrsnost držati zainteresovane od prvog do poslednjeg momenta. Treba napomenuti i to da je kampanja duplo duža nego prethodnog puta, što znači da vas čeka oko 40 sati zabave.

Iako je bar za dva koplja napredovao u odnosu na prvi deo, za fizički model ne možemo reći mnogo toga lepog. The Crew 2 je arkada sa velikim „A” i, mada je upravljanje mnogo bolje nego prethodnog puta, stvari i te kako neće zadovoljiti ljubitelje simulacija. Osećaj brzine je sjajan, ali se vozila ponašaju krajnje nestvarno i prkose svim znanim fizičkim zakonima. Krivine prolazite uz obavezni drift i paljenje guma, od prepreka se odbijate kao u fliperu, dok su preciznost, korišćenje idealne putanje, napadanje apexa i ostale sim drangulije ostale sanak pusti. Važan faktor, bez izgovora, predstavlja nitro ubrizgivač čiju snagu koristite za „ispravljanje” krivina i ubrzavanje na pravcima u hyperspace maniru. Šta dalje reći kad su istim „oplemenjeni” i klasični automobili, čamci, avioni... Očekivano, oštećenja nema (čak se i ona vizuelna svode na sitnije ogrebotine), samim tim ni bojazni da ćete po prolasku kroz cilj morati da odvojite deo mukom stečenog kapitala za opravke. S druge strane, trošićete ga na kupovinu novih vozila, te njihovo vizuelno uobličavanje. Iznenadilo nas je što se među baterijom opcija ne nalazi i ona za promenu boje stakala, ali je zato moguće birati boju i vrstu materijala koji će krasiti enterijer. Keš ne može da se troši na kupovinu poboljšanja koja menjaju tehničke specifikacije vozila. Njih zavređujete isključivo trkajući se, što ide dosta sporo. Postoji čak sedam sekcija preko kojih obavljate upgrade, a svaka od njih podrazumeva instalaciju po čak 15 poboljšanja. Normalno, vrsta i tip poboljšanja razlikuju se od klase do klase vozila. Performance Level (skraćeno, PL) veoma je važna stavka i dok vozila ne „nabudžite” do naznačenih vrednosti ni ne pokušavajte da učestvujete u trkama u kojima ste ispod donje granice. Setupovanje je još jedna stvar koja je izostala, a koliko je The Crew 2 okrenut arkadnom miljeu pokazuje i podatak da se vozila međusobno upoređuju samo po broju konjskih snaga, maksimalnoj brzini i težini upravljanja. Gde je motor, koji tip vuče je primenjen i slični važni podaci ostavljeni su za neku drugu priliku.

Na upitan fizički model još i možete da se naviknete (ako prihvatite da je igra arkada i da nema drugih aspiracija), ali će vam AI zadati snažne glavobolje. Sedam oponenata sa kojima se borite (nekad i manje) jezde kao kompozicija na šinama, držeći se jedni za druge nekom nevidljivom silom. Mukom stečenu prednost od četiri-pet sekundi gubite za dve krivine i to samo zato što ste ovlaš pritisnuli kočnicu ili malo pustili papučicu gasa. Ponekad ni to nije potrebno, jer vas protivnici stižu vozeći preko tehničkih limita mašina za čijim se upravljačima nalaze. S druge strane, to vam daje šansu da se priključite karavanu nakon činjenja katastrofalnih grešaka, s obzirom na to da u tim slučajevima AI usporava tempo čekajući vas da se priključite karavanu. Pojava je toliko iritantna da ne možemo da nađemo prave reči kako bi je opisali, a da ne prekršimo pravila lepog ponašanja. Trke su zbog svega rečenog izuzetno napete (veštački, dodaćemo) i prati ih borba za pozicije od početka do kraja. Obratite pažnju na još jednu stvar: s obzirom na to da se putanja kretanja ne iscrtava na asfaltu, kako smo to navikli, već na sićušnoj mapi, često je veoma teško odrediti kada je pravo vreme za skretanje. Kako su trke „ispresecane” mnoštvom checkpointa, svako odstupanje od utvrđene maršrute zahteva restartovanje položaja, a to se obavlja bolno sporo i uz gubitak dragocenih sekundi. Rewind funkcija bi u ovakvoj konstelaciji stvari bila daleko prihvatljivije rešenje.

Dugačka i raznovrsna kampanja, open world okruženje, mogućnost upravljanja najotkačenijim rosterom vozila u istoriji trkačkih igara, poseban fizički model za svaku klasu vozila i veliki broj raznorodnih eventova, nisu jedine stvari koje preporučuju The Crew 2. Grafika je znatno napredovala, prvenstveno na polju detalja i daljine „iscrtavanja” objekata. Nažalost, nisu sve sekcije modelovane na isti način, pa kvalitet primenjenih rešenja dosta varira. Najgore su prošle ulične trke (ne sve) u kojima je vidljiv nedostatak kvalitetnijih tekstura, dok je priroda izuzetna. Modeli automobila su za devetku i to isključivo zbog nešto siromašnijeg nivoa detalja u samim kabinama, dok su za oduševljenje dinamički promenljive vremenske prilike. Vozićete po izmaglici, kiši, snegu... i nemojte da se iznenadite kada trku počnete po pravoj snežnoj oluji i pahuljicama do pragova, a završite je na mokrom asfaltu uz zrake sunca koji se stidljivo promaljaju iza oblaka. Tu je i smena dana i noći za potpun vizuelni ugođaj. Zvuci brektanja mašina su jednolični i skrajnuti u pozadinu u korist mainstream muzičkih numera koje se odmotavaju kao na traci. Čak i kada isključite pozadinsku muziku, zvuci motora i dalje se čine neubedljivim i bledim.

The Crew 2 je, baš kao i prvi deo, allways online igra, čak i u slučajevima kada se odlučite na offline kampanju. Bilo kakav prekid komunikacije sa serverom dovodi do vraćanja u glavni meni, bez ikakve šanse da spasete poziciju. Zamislite da vam se to dogodi u nekoj endurance trci, pet minuta pred kraj. Užas! Isto tako, pauze su vremenski ograničene i kada igra detektuje da ste u idle režimu duže od dozvoljenog vremena vičete „pa-pa” započetoj sesiji i vraćate se u glavni meni. Igračima je ovo toliko smetalo još prvog puta i ne vidimo nijedan razlog da se na tome i dalje insistira, pogotovo što je timsko igranje, iako naslovni feature igre, i dalje u senci singleplayera.

Ivory Tower i Ubisoft napravili su ozbiljan pomak u odnosu na originalnu igru. Međutim, ne možemo da se otmemo utisku da igra ima toliko oštrih ivica koje treba obraditi da je još neko vreme trebalo da ostane na radnom stolu. Krajnji utisak bi u tom slučaju bio daleko povoljniji, ali tako je kako je.

Vladimir PISODOROV