Igre nastale u nezavisnoj produkciji predstavljaju plodno tlo za nesvakidašnje priče i sadržaj koji bi trebalo da privuče publiku time što odskače od uobičajenog. Na ovako nešto računa i Lust for Darkness, psihološka horor avantura sa jasnom inspiracijom u mašti nezaobilaznog Lavkrafta i Kjubrikovog filma „Eyes Wide Shut” iz 1999. godine.

Protagonista igre, Džonatan, posredno dobija vest da je njegova već oplakana supruga Amanda ipak živa, a tu je i poziv da dođe na mesto gde je ona, navodno, zatočena već godinu dana. Put ga vodi do vile u izolovanom delu Pensilvanije, koja je dom opasne sekte masonsko-iluminatskog tipa. Po ulasku u vilu, Džonatanu postaje jasno da su Lenjin i njegovi revolucionari bili u pravu, bogataši su izopačeni i zli. Na ovo jasno upućuju i odlomci manifesta tokom učitavanja svakog checkpointa, gde se naširoko trabunja o osvajanju sveta, Bogu požude, zvezdama, univerzumu, patnji, večnoj tami itd. Pošto postaje jasno da nasilno obračunavanje sa bagrom, ili nacionalizovanje njihove velelepne nekretnine, nisu moguće opcije, na Džonatanu je da neprimećen istraži vilu u kojoj se, baš te večeri, održava nekakav mračni skup, i spase svoju nevestu.

Sa ogrtačem preko ramena i ritualnom maskom preko lica, istraživaćete enterijer vile, ali i drugu dimenziju Lusst’ghaa, ka kojoj su zlotvori otvorili portale širom kuće. Ovozemaljske aktivnosti uglavnom će uključivati potragu za ovom ili onom prostorijom i osluškivanje dijaloga prisutnih sledbenika o kraju sveta. Pošto se nijedna sekta, koja drži do sebe, ne ustručava od ritualno izopačenog seksa, a kamoli ona koja se moli Bogu požude, susrešćete se i sa ovakvim pojavama. Autori igre su, čini se, toliko ponosni na ovaj segment Lust for Darknessa, da gde god da se u vili nalazili, nikada nisu daleko eksplicitne statue, slike po zidovima, seks igračke po fiokama ili predmeti falusoidnog oblika. Pod tankom pretpostavkom da je ovo izazvalo ikakav šok kod igrača, ovi silni podsetnici relativno brzo počnu da idu na živce. Otkrivanje Side storiesa, sastavljenih od tri toma sa po pet rukopisa, pružiće šire razumevanje priče. Paklu nalik, izopačena dimenzija Lusst’gha posećuje se kada je neophodno i zadatak vam je uglavnom da iz nje pobegnete. Iako je najavljeno mnoštvo grozomornih spodoba koje vrebaju u njoj, istina je da vas proganja samo jedna vrsta čudovišta i da ni ona nisu preterano brojna. Posebna maska koja se u toj dimenziji može naći, menja perspektivu ionako već poprilično čudnog okruženja i ubrzava kretanje.

Vizuelno, igra solidno izgleda, mada se u ovom aspektu dâ primetiti razlika u kvalitetu između viktorijanske vile i onozemaljske dimenzije. Jednoličan ton boja i osvetljenja, kao i skromni modeli posetilaca, čine prvu lokaciju monotonom. Spoljnoj strani vile fali samo da neko upali svetlo, pa da igrač pomisli da igra mapu cs_estate u verziji 1.6 Countera. U prilog horor žanru govori druga lokacija. Mnoštvo tmurnih nijansi i snažni kontrasti jarkih, upečatljivih boja, presijavaju se sa sluzavih zidova, bara krvi i ko zna kakvih još tečnosti.

Zvučna pratnja je odlična. Zlokoban soundtrack potpiruje maštu i upotpunjava atmosferu, a dobar tajming smenjivanja zvučnih efekata pojačava napetost. Glasovna gluma je, sa druge strane, na tankom ledu. Neprirodne reakcije mahom ravnog ili jedva povišenog tona, često ne priliče onome što se zbiva na ekranu. Izdvaja se glavni negativac Willard, ali ni osoba koja njemu posuđuje glas se, sudeći po ovom nastupu, neće „najest’ leba” od glume.

Za ubrzavanje pulsa igrača zadužene su uobičajene metode horor žanra. Tu su „zla muzika”, strateško osvetljenje, mutan vid, usporeni snimci i neizostavne, vizuelne i zvučne, „štrecalice”. Sa svim ovim, igra poprilično efektivno barata i jeza ume dobro da „strujne niz leđa”. No, valja napomenuti da je ovo subjektivan osećaj. Moguće je da će oni verniji horor sadržaju biti samo jeftino zabavljeni sa izrazom lica koji kao da pita „jel’ to sve?”.

Shodno žanru, u potrazi za tragovima i informacijama, kroz igru ćete otvarati mali milion fioka, kredenaca i ormara. Tamo će se uglavnom nalaziti ili ništa ili nešto u obliku penisa, što bi moglo da posluži kao odbrambeno sredstvo, ali igra očigledno nije toliko inventivna. Što se ostalih predmeta tiče, metod uzmi-rotiraj-vrati, bez ikakvog smisla, ponavljaće se iznova i iznova. Ovo je nešto na šta su ljubitelji avantura zasigurno navikli, ali prosečnom igraču će se brzo smučiti. Logičke zagonetke se uglavnom svode na mehaničko podudaranje simbola radi otključavanja brava/vrata i nisu preterano izazovne. Naročita veština pri izbegavanju protivnika nije potrebna. Uglavnom patroliraju od tačke A do tačke B, sa nimalo perifernog vida. Nagrabusićete tek kada se nađete u bolno očiglednom vidokrugu, ali, u suštini, jedan povratak na checkpoint i nešto pažljiviji kreni-stani menadžment završiće posao. Sve ovo upućuje na pretpostavku da ste samo nešto aktivniji svedok priče, čija naracija u početku definitivno budi radoznalost. Međutim, pošto ni na jedan događaj nećete imati presudan uticaj, sav početni entuzijazam sa kojim ste pristupili ovoj igri će, na žalost, brzo biti potrošen. Dalje tera samo puka želja da se započeti posao nastavi, sve do krajnje tupavog, razočaravajućeg i antiklimaktičnog (seksualna insinuacija je namerna) kraja, što ozbiljno urušava svaki potencijal koji ova igra poseduje.

Ako vam se gleda prosečni horor film sa sedišta iz prvog reda, pričekajte noć, stavite sluške na uši i Lust for Darkness može da razonodi. Ali, imajte na umu upozorenje: komad teksta koji prethodi finalnom fade outu najgluplje su dve rečenice ikada napisane u bilo kom narativnom mediju. Kada pročitate taj tekst, uslediće refleksno kolutanje očima tolikog intenziteta da nije isključeno da vam komšije (ili policija) pozvone na vrata i zamole (narede) da budete tiši.

Nikola JEVREMOVIĆ