Prvenac poljskog razvojnog studija Juggler Games predstavlja virtuelni omaž stradalima i spomen žrtvama holokausta. Naslov se može okarakterisati kao svojevrsna (krvava) bajka koja na bizarno simpatičan i alegoričan način prati sudbinu malenog poljskog dečarca i njegove najbolje drugarice i njihovo putešestvije kroz skrovišta, ratom razorene ulice grada i getoe.

Igra za svoj predložak uzima fiktivnu zemlju za vreme robotske okupacije. Lider mehaničke armije (koga karakteriše blagi tremor ruke) ima krajnje brutalan pristup razaranja i pustošenja gradova bombardovanjem, da bi zatim u takve ruševine poslao robote da preuzmu kontrolu nad terenom. Nakon obavljene okupacije, dešava se dalja segregacija i podela okupiranog naroda na one koji bivaju obojeni u crveno i izolovani u getoe, iz samo njima poznatih razloga. Nakon što njegova najbolja drugarica biva obeležena i odvedena u geto, glavni protagonista ove igre, dečak u svojim ranim dvadesetim, je prinuđen da krene u (nemoguću) misiju infiltracije getoa, a sve u cilju konačnog ponovnog ujedinjenja dvoje prijatelja. Svaka sličnost sa realnim događajima i istorijskim likovima je više nego očigledna i, sasvim sam sigurna, nimalo slučajna.

Dobar deo igre ćete ipak provesti zajedno i sinergijski pokušavati da pronađete rešenja i put kroz trenutne probleme. Sa tehničke strane gledano, igra predstavlja svojevrsni crossover između avanture i platformera, gde nam se u većoj meri serviraju glavolomke koje valja rešiti kako bismo napredovali do sledećeg poglavlja priče, dok se platformski elementi pojavljuju tek s vremena na vreme kako bi razbili monotoniju (trka automobilom ili deonice gde morate da bežite od robota pritom koristeći unikatne sposobnosti svakog od svoja dva heroja).

Igra je izvedena u skrolujućem 2D maniru, karakterističnom za legendarne point and click avanture. Ipak, igra ne podržava upravljanje mišem jer predstavlja suvi port konzolne verzije. To znači da ste, ako nemate džojped, primorani na nesretnu upravljačku šemu na tastaturi koja kombinuje kursorske tasterima sa onima za dodatne akcije (interakciju sa obeleženim objektima ili za korišćenje specijalnih sposobnosti dečaka ili devojčice). Igra ne podrazumeva postojanje bilo kakvog inventara kojim raspolažete, što samo dodatno simplifikuje već poprilično pojednostavljen gejmplej. Ruku na srce, igra ne bi trebalo da predstavlja ozbiljniji zalogaj za kadete ili veterane žanra, jer su zagonetke poprilično logične. Nažalost, u nekim slučajevima ovi izazovi zalaze u domen usiljenog i prelakog, što ne bi trebalo da čudi uzevši u obzir opšte prihvaćeni trend kreiranja avanturističkih igara danas. Vreme kompleksnijih naslova sa izraženim avanturističkim momentima tipa „a-ha” i „eureka” je očigledno pluskvamperfekat. U slučaju My Memory of Us i više je nego očigledno da je akcenat bačen na poruku koju igra nosi umesto na njenu igrivost i izazov koji stavlja pred igrača.

Grafička komponenta igre obiluje crno-belo-sivim momentima što je apsolutno u skladu sa tematikom koju obrađuje, sa jarko izraženim bojama u slučajevima kada su developeri želeli da potenciraju težinu poruke koju šalju, kao što je to slučaj sa crvenom bojom odeće dece iz getoa (naravno, očigledna aluzija na Jevreje koji su činili više od 90% življa unutar Varšavskog geta u vreme nacističke okupacije). Nepostojeći voiceover glavnih karaktera i NPC-ova (jedina naracija koju ćete čuti je naracija u sekvencama između dva poglavlja, koja ujedno predstavljaju i gro same priče) kompenziraju stripolika rešenja u vidu oblačića iznad glava karaktera koji vam u najvećem broju slučajeva i aludiraju na to šta vam dalje valja raditi u igri, ili koji bi predmet trebalo da postavite na koje mesto kako biste napredovali kroz igru.

Po uzoru na Last of Us, zagonetke u igri se često pozivaju na činjenicu da kroz igru (u najvećoj meri) vodate dva heroja. Dok je dečak sitniji i kao takav lakše dolazi do manje pristupačnih delova mape ili mu je lakše provući se pored nepažljivih vojnika, devojčica je viša rastom (verovatno i starija) i shodno tome brža prilikom kretanja, pa lakše može da utekne u situacijama kada se od vas traži da potprašite pete. Slično, curica obožava da se igra staklenim džepnim ogledalcem i koristi odbleske sunca ili druge izvore svetlosti da privremeno zaslepi stražare, dok je dečkonja, koji je po prirodi sitan i šunjalica, sposoban da se lagano prikrade neopreznim čuvarima i opelješi ih. Dok na papiru ovo sve izgleda veoma zanimljivo i otkriva realan potencijal za jednu izvrsnu avanturu i sijaset advanced puzzleova, u realnosti je veoma šturo, očigledno i neinventivno.

Povrh svega toga, igra pati od nekih dečjih bolesti kao što je nedovoljno dobra preciznost kontrola u situacijama kada treba da uradite nešto očigledno (kada želite da preskočite kutiju na primer, valja nišaniti par sekundi i pomerati devojčicu/dečaka levo desno desno levo sve do trenutka dok se indikator akcije na ekranu ne namoli da se pojavi). Od igre koja je raskrstila sa mišem mogli bismo bar da očekujemo da budemo pošteđeni od riljanja kursorom po ekranu u potrazi za potencijalnim tačkama interakcije. Avaj, interesne tačke su u igri i pored toga veoma nesrećno postavljene, tako da ćete u velikom broju slučajeva propustiti nešto.

Kada se sve stavi na tas, My Memory of Us jeste simpatičan i sasvim solidan naslov koji će vam pružiti dosta sati zabave (igra ima 18 poglavlja i trebaće vam desetak sati da je završite, prilično impresivno za današnje standarde kada su indie naslovi u pitanju). Mogli bismo da glumimo komšijske babe i da nabrojimo stotinu stvari koje su mogle biti bolje, a nisu. Istina je da je ovo više nego korektan naslov i valja ga preporučiti svima, a pogotovo ljubiteljima avantura.

Ana KRSTIĆ