Naslov igre vas olako može naterati na pomisao da je u pitanju simulator kojekakvih žurki ili igra koja će vas staviti u cipele menadžera noćnih klubova. Realnost je ipak mnogo bolja (i zabavnija) jer Party Hard 2 predstavlja ultranasilni festival tamanjenja, spljeskavanja, roštiljanja i ostalih kreativnih eliminacija svih prisutnih i opravdano odsutnih.

Ako, kao ja, niste imali prilike da odigrate premijerni Party Hard koji je pre neke tri godine razvijen u istom studiju (Pinokl) i publikovan uz podršku istog izdavača koji potpisuje nastavak (tinyBuild), sva je prilika da ćete biti u najmanju ruku prijatno iznenađeni naslovom koji ste upravo zavrteli. U ulozi ste inkarnacije Džejsona Vorhisa koji, naoružan kuhinjskim nožem, kreće u ultimativnu osvetu protiv svih koji na ovaj ili onaj način skrnave kult noći i remete javni red i mir zabavljajući se do ranih jutarnjih sati u lokalnim kafićima, barovima, bolnicama, benzinskim stanicama.. wait, what? Da, dobro ste čuli, igra vas kroz 14 različitih nivoa, koliko i traje, vodi na sijaset neobičnih lokacija gde je lokalna rejv komuna odlučila da napravi žurezu i ovo jeste još jedan u moru pluseva koji će ova igra pokupiti, jer nijedan nivo ne nalikuje prethodnom. Ako se uzmu u obzir različitost scenografije i promena vremenskih prilika od nivoa do nivoa, broj načina da ostvarite cilj na mapi (i pobijete sve party manijake) se znatno povećava usled jedinstvenih hot spotova karakterističnih za svaku mapu pojedinačno.

Kako dežurni pacifisti i dušebrižnici ne bi iz momenta zakokodakali da igra idolizuje svirepost i krvoproliće bez bilo kakvog valjanog predloška ili pokrića, kroz igru je prožeta bljutava priča o kojekakvom narko kartelu koji radi u sprezi sa uticajnim psihologom u gradu. Vaš alter ego je jedan od bivših pacijenata te doktorke. Nakon što ste na svojoj koži (i telu) osetili sve horore medikamenata kojima dotična „leči” svoje pacijente, vaša posleponoćna očijukanja po rejvovima imaju zapravo za cilj da se uđe u trag ozloglašenom narko kartelu i da se doktorki i njenim mengeleovskim metodama konačno stane na put. Topla preporuka koju imate od mene je da se na nezgrapnu priču koja se odvija u stripovski urađenim međusekvencama ne osvrćete mnogo i da se jednostavno prepustite zabavnom gameplayu.

Srećom, zabave u Party Hard dvojci ima poprilično i to je, ako mene pitate, ono što bi i najviše trebalo da se računa. Igra predstavlja miks mnogih naslova koje smo svi kroz naše gamerske karijere u nekom trenutku gustirali. Kako sam zavisnik od povlačenja paralela i upoređivanja stvari (iako se to svojski trudim da ne budem) ne mogu da odolim, a da ne pomenem da sam igrajući Party Hard 2 na momente osećala delove atmosfere Hitmana ili taktičkih simulacija poput dobrih starih Commandosa ili Desperadosa (ili nešto novijeg Shadow Tacticsa, ako želite). 2D pikselizovani modeli karaktera koji su zalepljeni na 3D pozadinu nalikuju na remasterizovane epizode serijala Monkey Island, a u svojoj biti igra možda atmosferu najviše pozajmljuje od igara poput onih iz serijala Hotline Miami.

Svaki nivo pred vas postavlja dva načina da se uspešno završe. Jedan je namenjen onima koji preferiraju stealth pristup i suptilnije prolaženje kroz nivoe bez dizanja velike buke i bez previše (ili imalo) kolateralne štete. Kako sam ja jedan od pomenutih igrača, u početku sam se manje obazirala na kill ’em all opcioni način završetka table i prelaska na sledeću. Ipak, kao neko ko se poprilično dobro snalazi sa naslovima koji prigrljuju stealth mehaniku, otvoreno prozivam developere da su loše obavili posao kada je u pitanju ovakav pristup igri. AI karaktera koji su od važnosti na mapi u ovim situacijama je preterano kolebljiv, putanje njihovih kretanja su potpuno nepredvidive, a težina igre je usput u potpunosti zavisna od RNG modela rasporeda elemenata i pomagala koji se menja prilikom svakog restarta nivoa. To je očigledan pokušaj da se nivoi učine nelinearnim i da se uveća „replay vrednost igre”. Zbog svega toga je ispunjavanje stealth zadataka u određenim situacijama ne samo preteško, već i nemoguće. Tabla gde se kao opcioni zadatak postavlja deportacija onesvešćenog profesora u situaciji kada vam igra na početku nivoa nigde ne randomizuje gasnu bombu ili barem flašu pića koje bi ga privremeno opilo – nema nikakvog smisla. Usput, igra vam iz nekog razloga ne dozvoljava upotrebu pesnica za privremeno onesposobljavanje i neutralisanje lokalnog življa. Jedina priručna stvar koju po defaultu imate je nožekanja.

Srećom, igra ne podbacuje kada je u pitanju šarenolikost i raznovrsnost načina kojima možete prekratiti muke rejverima i džankijima. Svaki nivo ponaosob vam pruža sijaset različitih hot spotova koji imaju veliki multikill potencijal, da me je prosto sramota bilo vrebati izolovane pojedince radi sitnih rezova (iako ćete neminovno u nekim situacijama morati da posegnete i za ovom opcijom). U igru je implementiran i rudimentarni vid craftinga koji vam omogućava da flašu pića i benzin iskombinujete u Molotovljev koktel radi iznalaženja lakšeg i bržeg prolaska kroz nivoe. U zavisnosti od nivoa, ljude ćete moći gaziti motorom ili viljuškarima, bukvalno izroštiljati gurajući u upaljene roštilje, spržiti strujom putem sabotiranja brojne električne aparature nakon što ste ceo pod polili vodom, itd.

Pomalo je čudno to što igra nema nikakav PEGI rejting ili slično upozorenje na sadržaj (pogodnost digitalne distribucije). Ipak je ovo igra u kojoj ljude na podijumu za igru gađate Molotovljevevim koktelima, gde kroz ventilaciju puštate otrovni gas i u kojoj se nimalo suptilno obrađuju teme kao seksualnost ili (zlo)upotreba narkotika.

Igra ima sijaset mana i bugova koji su tipični za indie timove sa ograničenim budžetima i mogućnostima. Ipak, to u suštini i ne utiče na igrivost ovog naslova. Party Hard 2 pruža solidnu injekciju instant zabave u ove turobne jesenje dane, a pritom ima i sasvim solidan potencijal za ponovno igranje, uzevši u obzir količinu opcionih zadataka na svakom nivou, kao i tri dodatna lika koja je moguće otključati kroz igru (svaki sa posebnim specijalkama i mogućnostima).

Ana KRSTIĆ