Nekoliko puta mi se desilo da kupim tortu u prodavnici. Uglavnom kupujem one koje po imenu i izgledu deluju vrlo privlačno. Znam da je bolje da sama napravim tortu, ali jednostavno, recimo da mi bolje idu kuvana jela. Od svih kupljenih torti, na prste jedne ruke mogu da nabrojim one koje su zaista bile dobre. Bilo je onih zamrznutih za koje mislim da se gostu više isplati da jednostavno kaže: „Ne jedem slatko, na dijeti sam”. Bilo je onih prosečnih koje su, recimo, bile jestive, ali su kore bile suve i osećalo se previše margarina. I kao što rekoh, bilo je i nekoliko vrhunskih. Ne smem da napišem ko ih pravi, ali su zaista bile torte za medalju. Prave domaćinske sa sočnim korama i ukusnim kremom između. Orphan, 2D sci-fi akcioni platformer, koji je izradio vrlo talentovani (jednočlani) studio Windy Hill je, na sreću, vrhunska torta.

Igra počinje uznemirujućim prizorom male dece okačene u nešto što podseća na ćelije iz Matriksa, u kojima su ljudi u stvari baterije. Srećom nije tako. Nakon neprijatnog početnog prizora, preuzimate ulogu dečaka koji stoji ispred svoje kuće negde u američkoj preriji. Majka sprema večeru, otac cepa drva, vi se igrate u dvorištu i počinje meteorska kiša. Scena se vraća na kontejnere i čujete glas koji vam kaže da se probudite: „Wake up”. Poziv na buđenje mi je izmamio osmeh na lice jer me je podsetio na jednu od najčuvenijih rečenica gejming industrije ikada: „Wake up, Mr. Freeman”.

Siroče se probudilo, ispalo iz svog kontejnera, otreslo vodu sa sebe i krenulo napred. Kao što smo rekli, Orphan je 2D platformer, tako da se možete kretati levo, desno, skočiti, napraviti kolut unapred i popeti se na niže prepreke. Kontrole su solidno izvedene. Igrali smo preko kontrolera i raspored komandi je dobar. Naravno, prisutna je i podrška za miša i tastaturu, ali nam se čini da je igra ipak predviđena za kontroler. Siroče u prvih nekoliko minuta (nije spojler, već samo uvod u priču) otkriva da se nalazi na svemirskom brodu. Sledi pomalo dramatični susret sa vanzemaljskim entitetom koji vam objašnjava da su naravno zli vanzemaljci uništili čovečanstvo i da ste vi sa ostalom decom u kontejnerima jedini preživeli. Dobrica vam daje injekciju i počinjete da se sećate.

Prava avantura kreće kada se ponovo nađete na zemlji i krenete da istražujete razrušeni svet, počevši od vaše kuće i okoline. Na leđima imate ranac, a u njemu osnovne potrepštine (fenjer, baterijsku lampu, čuturicu za vodu) od kojih je nama bio najzanimljiviji šator. Šator koristite za snimanje pozicije, što je zanimljiva ideja sa kojom se nismo sretali do sada. Nađete livadicu, razvučete šator, upalite vatricu i snimite poziciju. Šator je moguće postaviti samo na određenim mestima i to uglavnom pre susreta sa vanzemaljskim robotima koji šetkaju zemljom i eliminišu ostatke čovečanstva, a sa kojima ćete morati da se izborite do kraja igre, uz upotrebu malo šunjanja, malo skakanja i prilično borbe. Tokom šunjanja, na ekranu imate prikazane dve skale koje pokazuju koliko se čujete i koliko ste izloženi pogledima neprijatelja. Kada zalegnete u travu, desiće se da robot praktično prođe preko vas i da vas ne primeti, ali će vas u pojedinim situacijama namirisati izdaleka. Stealth nije prenaglašen, ali je neophodan za napredovanje u igri i sasvim je solidno implementiran. Interakcija sa svetom je moguća na tačno predefinisanim mestima. Videćete da nešto možete da uradite ili pokupite kada se pojavi znak uzvika. Tokom istraživanja sveta nailazićete na posledice invazije, vatru, ogoljene električne vodove, otrovni gas, vanzemaljske robote i skalamerije sa kojima ćete morati da se borite. Da, ima i borbe, i ona u principu nije loše odrađena, ali će pojedini bosovi znati dobro da vas oznoje. Ipak, borbe sa bosovima će vam doneti po neki deo vanzemaljskog arsenala koji ćete moći kasnije da koristite tako da ima smisla pomučiti se.

Atmosfera u igri je mračna, ali je i jedna od najboljih stvari u vezi sa njom. Malo izgubljeno dete suočava se sa vanzemaljskom invazijom. Tokom cele igre, osećaćete se ugroženim i bespomoćnim. Nešto kao Tom Kruz u „Ratu svetova”. Osećaj teskobe je sveprisutan, a za to su zaslužne i grafička i zvučna podloga. Što se tiče grafike, igra blista. Povremeno ćete zastati i gledati kako su prizori dobro odrađeni, iako se radi o 2D igri. Igra nije zahtevna grafički, tako da će sve raditi bez problema i na slabijim mašinama. I atmosfera i grafika će mnoge podsetiti na indie hit iz 2011. – Limbo, ali to je samo na prvi pogled. Ovo je Limbo na steroidima. Orphan ima potpuno svoj vizuelni identitet i mehaniku. Muzika je takođe odlična i smisleno prati radnju. Diže tenziju kada je potrebno ili je jednostavno nema kada nije potrebna.

Malobrojne mane koja nam padaju na pamet su relativno problematično nišanjenje u borbi, ali, kako kažu, „practice makes perfect”. Druga stvar je relativno traljavo upravljanje inventarom i potreba da stalno otvarate ranac. Ipak, obe navedene stvari teško mogu da pokvare dobar ukus koji igra ostavlja u ustima.

Orphan je odlična torta. Možda je mogla da bude malo kremastija, ali i ovako ostavlja bogat ukus u ustima i vredi je probati, naročito ako uzmemo u obzir cenu od oko 12 evra, koliko u supermarketima koštaju dobre torte, a pružiće vam nekoliko (7 do 8) sati vrhunske zabave, dok kilo ili dva torte možete da smažete za pola sata. Kuvaru koji je ovo zamesio skidamo kapu i predviđamo blistavu budućnost.

Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ