Zaplet nove igre Daniela Mullinsa (Pony Island) počinje kao vic: šest likova iz igre ulaze u bar i sedaju za šank. Dok kiša lije, a gromovi sevaju, barmen dobija telefonski poziv. Nepoznati glas sa druge strane žice obaveštava ga da će se tokom noći u njegovom baru desiti ubistvo! Pošto se bar nalazi u nekoj nedođiji, a barmen u tom trenutku nema drugih mušterija, to znači da je ubica verovatno jedan od šest pomenutih likova iz sveta igara (batler još čeka da neko napravi Butler Simulator). Ko je ubica, ko će biti ubijen, kako i zašto – osnovna su pitanja koja The Hex, naizgled klasičan „detektivski” naslov, postavlja tokom prvih 15 minuta igre. Međutim, igrači koji su igrali Pony Island znaju da od Mullinsa ne treba očekivati „klasične” zaplete. Priča koja počinje kao murder mystery ubrzo prerasta u satiričnu disekciju igračke industrije, a stvari postaju sve čudnije i čudnije...

Kada se pre dve godine pojavio Pony Island, igrači su već imali prilike da isprobaju druge kvalitetne, subverzivne „meta-igre” kao što su The Stanley Parable i Undertale, koje su se, na gotovo esejistički način, bavile prirodom video-igara i preispitivale ulogu igrača u svetu igre. Međutim, iako je Pony Island bio neosporno kvalitetna igra, u poređenju sa vrhunskim naslovima ovog tipa nije imao preveliku dubinu i delovao je kao, manje-više, „samo” prilično originalno i duhovito parče softvera. The Hex predstavlja očiglednu evoluciju istog koncepta. U pitanju je za klasu (ili dve) zrelija, ambicioznija i, na kraju krajeva, bolja igra od Pony Islanda, koja možda nije filozofski nadahnuta kao, na primer, The Stanley Parable, ali se ipak ističe zahvaljujući oštroj i veoma duhovitoj satiri, koja izbija sa skoro svake strane kvalitetno napisanog scenarija. Naravno, u korist ove igre ide i činjenica da verovatno još niste igrali ništa slično...

Kako se autor potrudio da igračima na skoro svakom koraku servira razna iznenađenja, možda je najbolje da prestanete da čitate ovaj tekst i da sami vidite šta ova igra ima da ponudi. Ako ste, ipak, još sa nama, znajte da treba da očekujete neočekivano, kako na polju scenarija, tako i u pogledu forme igre. Naime, kako bi nam predstavio istoriju šestoro junaka ove igre, kao i mračne okolnosti koje su ih te sudbonosne večeri dovele u The Six Pints Inn, Mullins je The Hex koncipirao kao amalgam raznih igračkih žanrova. Jednostavne avanturističke sekcije koje se odigravaju u baru predstavljaju vezivno tkivo koje spaja druge žanrove i likove koji im pripadaju. Najveći deo igre provešćete upravo unutar igara koje su proslavile ove, sada posustale heroje. Kako je otkrivanje svakog sledećeg žanra kojim se autor pozabavio jedna od draži ove igre, nećemo zalaziti u detalje. Reći ćemo samo to da su ove „igre unutar igre”, iako jednostavne, ipak relativno zabavne i dobro osmišljene, sa udobnim upravljanjem i izazovima koji nisu previše teški, ali od igrača zahtevaju trud i koncentraciju.

Ipak, ovo je prvenstveno narativna igra, u kojoj se česte promene igračkog žanra pretežno nalaze u službi priče. Uprkos obilju crnog humora, priča, kao celina, zadržava mračni senzibilitet, koji se na trenutke graniči sa hororom. Posebno je efektan kontrast između prikazanih srećnijih vremena i tužne situacije u kojoj se likovi trenutno nalaze. Upravo su likovi highlight ove igre. Šestoro protagonista predstavljaju arhetipske igračke junake, ali, uprkos tome, nisu generični, lepo su profilisani, ubedljivi su i imaju jasno izgrađene ličnosti i stilove komunikacije koji se međusobno razlikuju. Isto to važi i za sporedne likove, a posebno za pet-šest „sporednjaka” koji se provlače kroz više igara. Ovu galeriju živopisnih likova karakteriše velika količina šarma, te će svaki igrač imati svoje favorite koje će pamtiti dugo nakon završetka igre. Zanimljivo je to što je skoro sve likove (i u priči igre) stvorio isti čovek, i upravo je odnos između ovog tvorca i njegovih kreacija glavna tema kojom se igra bavi.

Humor je takođe na visokom nivou. U pitanju je mračna, sirova komedija, koja možda ne oduševljava svojom prefinjenošću, ali ima potencijala da vas često nasmeje. Sem dobro osmišljenih fora, u ovom pogledu izdvaja se i odličan „osećaj za tajming”. Naime, iako u igri nema glasovne glume, pauze i ritam ispisivanja teksta tokom dijaloga deluju potpuno prirodno i besprekorno tempirano, te se odsustvo glasovne glume gotovo ni ne primećuje. U ovom pogledu pomaže i to što je ispisivanje rečenica propraćeno „nemuštim” zvukom, koji je drugačije intoniran u zavisnosti od lika koji govori i njegove ličnosti...

Da li bi ovaj naslov bio bolji kada se ne bi sastojao od igara koje su, tehnički gledano, na nivou Flash „igrica”, a treba da predstavljaju aktuelne mainstream hitove? I te kako. Lako je zamisliti ovakvu igru, ali u daleko raskošnijem ruhu. Shvatamo da to u ovom slučaju nije bilo moguće, ali u idealnom svetu, ovakva igra bi bila spektakularna vožnja u tri dimenzije kroz svet najpopularnijih hitova, što bi i odgovaralo priči. Druga krupna zamerka odnosi se na niz detalja koji se ne uklapaju baš najbolje i takođe ruše imerziju (na primer, lik kojeg vodite u jednoj igri dobija nove sposobnosti jer je, navodno, previše slab, iako ste vi do tada bez ikakvih problema pobeđivali protivnike). Ovaj nedostatak navodi na zaključak da bi ova igra bila još bolja uz malo dodatnog promišljanja i truda autora.

Srećom, svaku ovakvu rupu u logici priče ubrzo kompenzuje nova zanimljiva ideja, a upečatljivi preokreti i česta iznenađenja nalaze se na skoro svakom koraku. Čak i kada ovaj naslov ne bi bio toliko neobičan i originalan, i dalje bi privlačio pažnju zahvaljujući odličnom humoru i zabavnim likovima. Daniel Mullins je sa ovim ostvarenjem znatno nadmašio svoj prethodni naslov, a ako njegova sledeća igra bude bar podjednako kvalitetna kao ova, bićemo više nego zadovoljni.

Aleksandar ĐURIĆ