Da li je moguće da je moralo proći skoro tri decenije pre nego što se neko setio da Settlerse pošalje u svemir? Da poslušni nosači konačno malo odmore leđa od vukljanja kamena, rude gvožđa i svinjskih butkica i bez napora levitiraju paladijumske katalizatore, poluprovodnike i grede od ugljeničnih vlakana, raznoseći ih od replikatora do krajnjih korisnika.

The Colonists samo donekle uspeva u tome. Verne sluge od krvi i mesa su zaista zamenili roboti, koji su, nakon bega sa planete Zemlje, slobodu potražili u prostranstvima svemira. Ipak, umesto da koriste pomenute haj-tek materijale, ovi roboti kao da još nisu izašli iz srednjeg veka. Prave kuće od drveta i kamena, kopaju rudu, čitaju knjige, jedu hleb i ribu i piju jabukovaču, koje zatim pretvaraju u energiju.

Kampanja se sastoji od deset nivoa i nakon dve tutorijal misije se račva na ekonomsku i vojnu granu. Cilj ekonomski orijentisanih misija je izgradnja spomenika robotskom pregalaštvu, odnosno prikupljanje dovoljnih količina zlata i stakla kao resursa najvišeg nivoa. U osnovi, lanci snabdevanja ne odstupaju mnogo od onih uspostavljenih u Settlersima. Da biste napravili knjige, potrebni su vam papir, koji se proizvodi u fabrici hartije iz trupaca i vode, i štavljenja koža, koju dobijate iz štavionice kombinovanjem soli i sirovih koža sa farmi goveda.

Razlika je u tome što ovde roboti koji proizvode sirovine (seku drveće i vade rudu u površinskim i jamskim rudnicima) troše jedan potpuno novi resurs – energiju. Energija se proizvodi u kućama i dolazi u tri nivoa, u zavisnosti od nivoa kuće u kojoj se proizvodi. Kuće prvog nivoa zahtevaju samo meso ili ribu i vodu, kod drugog u računicu ulazi i alkohol (jabukovača ili pivo), dok je kod najvišeg nivoa potrebno obezbediti i hleb. Energiju troši i istraživanje novih tehnologija u radionici, čime otključavate nove građevine i druge benefite (brža popravka kula, brže kretanje brodova i vozova).

Ne postoje slučajno generisane mape, pa se misije odvijaju na unapred definisanom terenu, sastavljenom tako da veštački produži trajanje igre. Umesto da se nalazišta uglja i rude gvožđa, potrebnih za rad topionice, nalaze relativno blizu, obično je jedan resurs bačen na neko „bogu iza nogu” ostrvo, pa ga je potrebno brodovima dovlačiti do glavne naseobine. Konfiguracija terena često stvara uska grla, gde nije moguće izgraditi nekoliko alternativnih ruta za transport resursa, što dovodi do zastoja i bespotrebnog razvlačenja misija. Moguće je igrati i u sandbox modu, ali samo na mapama iz kampanje, pod uslovom da ste ih prethodno otključali. Kao po nekom nepisanom pravilu, misije vam drže pažnju na samom početku kada planirate budući razvoj kolonije, da bi se na kraju „igranje” svelo na vrtenje palčeva dok ne sakupite dovoljnu količinu resursa za izgradnju spomenika.

U nadi da će nam pružiti kakav-takav izazov, prelazimo na vojni deo kampanje. Roboti kolonisti su od svojih ljudskih gospodara nasledili osobinu da se međusobno glože, pa se tako poveo rat između plavog i crvenog tabora, možda zbog različitih proizvođača procesora koji im kuca u grudima. Borba se znatno razlikuje od one u Settlersima jer nema pokretne vojske, a u igri su samo kule koje ujedno služe i za širenje teritorije. Kada je apgredujete i snabdete strelama ili topovskim đuladima, ona automatski gađa neprijateljske tornjeve u svom radijusu delovanja. Ukoliko uspete da je srušite pre nego što je protivnik popravi, kula prelazi u vaše ruke, te ste jedan korak bliže ostvarenju cilja – zauzimanja protivničke rakete. Ovaj deo igre bi možda i bio zanimljiv da postoji bilo kakav AI. Protivnik je skriptovan da se širi do iznemoglosti, prazan prostor popunjava nasumičnim građevinama, bez trunke inicijative za napad. Ispada da je vojni segment još lakši i besmisleniji od ekonomskog, dovoljno je sve resurse gurnuti u proizvodnju drvene građe, kamena i strela i pobeda je na dohvat ruke. Multiplayer, nažalost, ne postoji.

Kako bi se dodatno razlikovala od slavnog uzora, igra donosi i nekoliko unikatnih i naizgled zanimljivih ideja, na primer železnicu. U skladu sa stepenom tehnološkog razvoja robotske civilizacije, u pitanju su parne lokomotive koje bi u teoriji trebalo da velike količine tereta brzo transportuju sa kraja na kraj mape. Međutim, vozovi postaju dostupni dosta kasno u igri, kada se vaša kolonija razvije i zauzme dobar deo mape, što ostavlja malo slobodnog prostora za manevrisanje. Uvođenje železnice u takvoj situaciji je prava urbanistička noćna mora. Drugi problem je prilično rogobatan sistem polaganja pruge, gde u sitna crevca podešavate visinsku kotu svakog segmenta, što otežava uklapanje u teren i ukrštanje sa postojećom mrežom puteva.

The Colonists je tehnički veoma utegnuta igra (ako izuzmemo nepostojeći AI), prijatno iznenađenje za indie naslov koji je uz to delo samo jednog čoveka. Tu i tamo se desi da ponešto štucne, ali u globalu logistički sistem sasvim fino funkcioniše. Ipak, igra deluje kao desetkom ocenjeni diplomski rad studenta nekog tehničkog fakulteta, nafilovan tabelama, proračunima i kilometarskim formulama, što baš i nije štivo koje biste izabrali da čitate kada želite da se opustite. Tehničkim rečnikom, koeficijent zabave kojim se množi konačan rezultat teži nuli sa protokom vremena provedenog u igri.

Ukoliko volite Settlerse, The Colonists je igra u koju ćete se zaljubiti na prvi pogled. Međutim, kako vreme prolazi, počinjete da uviđate njene nedostatke koji postaju sve iritantiji, da biste negde na polovini kampanje shvatili da su leptirići u stomaku davno odlepršali. Tračak svetlosti na kraju tunela predstavljaju redovne zakrpe na svakih nekoliko dana, ali kako stvari stoje, Kolonistima predstoji još dosta bauljanja po mraku.

Darko MIHOKOVIĆ