U vrtlogu belosvetskih zavera, odmetnutih tajnih agenata, borbe moćnika iz senke, jedan čovek pliva bolje od ostalih – Agent 47. Posle svega što smo prošli sa njim, posle svega čemu smo svedočili, više nismo sigurni da li je on zaista čovek ili dobro programirana mašina kojoj je cilj da ucmeka iz senke, stopi se sa okolinom kao kameleon i onda poput vetra „odhuji” u neznanom pravcu. Drugo poglavlje rebootovanog serijala Hitman je pred nama i donosi priču u kojoj ćete se izgubiti ne zbog toga što je dobro napisana, već što će vam kako se klupko bude odmotavalo sve manje stvari biti jasno.

Popijte čašu vode, udobno se smestite u fotelju i držite koncentraciju – baš ta „smuti pa prospi” priča jedan je od razloga da nastavite sa igrom. Hitman 2 ne donosi puno noviteta na polju gameplaya, pa čak ni tehničkih karakteristika, i stiče se utisak kao da je reč o drugoj sezoni neke popularne serije, a ne o nastavku igre koja je na tabli za crtanje provela prethodne dve godine. Čini se da osim sedam novih lokacija i podatka da su autori odustali od epizoda i kompletan sadržaj učinili dostupnim odmah, nema drugih noviteta. Da, lokacije su veće nego prošlog puta; da, broj NPC-ova je povećan; da, postoje novi načini da im pravite zvrčke i bez presije stignete do cilja – ali, sve to ne aktivira gong i ne uzbuđuje vas u meri u kojoj ste očekivali.

Već u uvodnoj misiji, koja služi kao svojevrsni aperitiv, otkrićete da Agent 47 raspolaže dobro poznatim arsenalom gedžeta i sposobnosti. Obija brave bez vaše pomoći (pajserom ili specijalnim kitom za tu namenu), ima fetiš ka pištoljčetu sa prigušivačem i otrovima svih mogućih vrsta, voli da se „presvlači” i menja identitet kako bi se stopio sa okruženjem, a ni kod šaketanja sa neprijateljima od vas ne zahteva da se puno zamarate. Jasno je kao dan da je u otvorenom oružanom sukobu i dalje inferiorniji od protivnika (iako je dostupni aresanal impresivan) iz prostog razloga što je uvek brojčano nadjačan i čini se da spawnovanju zloća kao da nema kraja. Zbog toga, dobro planiranje misija je od esencijalne važnosti za uspeh. Autori na tom polju nisu učinili ništa da vam pomognu, skoro ništa. Epizode su ponovo zamišljene tako da ćete morati da im se vraćate po nekoliko puta. Ne samo zbog toga što su trial&error pokušaji jedini način da spoznate „navike” NPC-ova i „snimite” njihovo kretanje, već vas takva radnja dovodi do novih početnih lokacija, mogućnosti skrivanja opreme na ingenioznim mestima, ali i praćenja priče iz različitih uglova. Potonje je dobro osmišljeno i sprovedeno u delo, pa su mini-misije ne samo dobar način da alternativnim putem ostvarite naum, već produbljuju priču i daju vam motiva da gurate dalje. Veći manevarski prostor doneo je i veću šansu za pojavu grešaka, pa će vam se „otvaranje” svake lokacije činiti kao igra u igri. Kad smo već kod njih, sve kreće sa Novog Zelanda, a onda se selite u Majami, pa idete u Kolumbiju, pa u Mumbaji... Skačete s jednog dela sveta na drugi i uživate u detaljno kreiranim destinacijama na kojima toliko toga (poznatog) ima da se radi da je to omamljujuće. Agent 47 naučio je i dva nova trika, pa tako u koferčetu, u po’ bela dana, može da nosi teško naoružanje (čitaj: snajperku) i ne izazove sumnju, a sa masom ljudi može da se stopi podjednako učinkovito i jednostavno kao Ecio Auditore svojevremeno u Assassin’s Creedu.

Uz nove trikove, Agent 47 može da poseti sve lokacije iz prethodnog dela, što je potez autora koji posebno hvalimo. Ovo će, nažalost, biti u prilici da učine isključivo igrači koji su pazarili prvi deo, dok će ostali „prasići” to morati naknadno da plate. Ono što nam se nije svidelo je to da Hitman 2 zahteva stalnu internet konekciju i da većina igračkih režima u offline modu nije dostupna. Kampanju, recimo, možete da igrate, ali nećete zavrediti iskustvene poene, niti ćete moći da rešavate zadatke u vidu challengea. Inače, kada se umorite od planiranja i priče u kampanji, možete da se prepustite pratećim igračkim modovima. Ponovo je na raspolaganju režim Elusive Target gde se već u prvoj misiji srećete sa Šon Binom koji „glumi” odmetnutog agenta koji se bezbroj puta vraćao iz mrtvih. Tu je i režim Contracts, ali i potpuno novi režim Ghost Mode, koji zapravo predstavlja takmičarski multiplayer režim za dva igrača. Dok ovo pišemo on je još uvek u Beta fazi i u njemu se igrači ne bore jedan protiv drugog, već je cilj ukokati pet meta na učinkovitiji način od takmaca. U multiplayer režimu može da se igra i, takođe novi, Sniper Assassin mod koji, kao što mu ime kaže, zahteva da se sa metama razračunate koristeći snajperku. Nalazite se na jednom mestu, morate da pazite da vas ne otkriju, a mete morate da počistite za određeno vreme. Uz korišćenje različite vrste municije, Sniper Assassin je na kratko vreme lepo skretanja sa glavnog puta.

Igranje Hitmana 2 je kao vožnja rollercoasterom – čas idete gore, čas idete dole. Prvo pomislite da je sve isto kao 2016. godine, a onda vas oduševe neki novi trikovi i detalji. Taman kada autore počnete da spominjete naglas zbog tehnikalija koje zaostaju za drugim AAA naslovima, uhvatite sebe kako posmatrate netremice okoliš i specijalne efekte. Konačno, priča od koje vam se na početku prevrće stomak, kako napredujete, sve više vam se uvlači pod kožu i tera da gurate i saznate hoće li Agent 47 sklopiti delove svoje rasparčane prošlosti i setiti se ko ga je stvorio, a ko naterao da zaboravi. O šarolikim igračkim modovima i mogućnosti da odigrate ceo prvi deo u novom ruhu i da ne govorimo. Ono što autorima, nakon svega, ipak zameramo jeste način kretanja glavnog lika i kontrole. One su zarobljene u prošlosti i, barem na Četvorci, nišanjenje je neprecizno i „skokovito”, a pokreti Agenta 47 „robotizovani” i prenaglašeni. Rebootovani Hitman 2 jedno je od najboljih izdanja iz serijala, a u pitanju je sedmo...

Vladimir PISODOROV