Assassin’s Creed Odyssey

Negde u tamnicama Ubisofta, zime gospodnje, 2017. Vreme ručka.

„Poštovani. Mogu sa zadovoljstvom da Vas izvestim da su svi intelektualni i dizajnerski kapaciteti za Assassin Creed Empire spremni. Pretprodukcija CGI sinematika je u izradi, a artworkovi imperijalnog Japana izgledaju odlično, čekamo samo zeleno svetlo da ih „slučajno” leakujemo na internet. Što se tiče glavnog junaka...”

„Comment oui non!” uskliknuše nadležni. „Pa, jesmo li blesavi da ne iskoristimo sve one gomile assetsa i engine iz Originsa?! Ubacite puno boje u svet, posejte mnogo drveća i žbunja, dodajte više vode, vratićemo pomorske bitke na velika vrata, a rimsku arhitekturu iz Originsa samo malo prefarbajte, iako je to prosečnom igraču sve jedno te isto. Malo ćemo i da picnemo gameplay, kao, pazi sad, ubacićemo neke kvazi RPG elemente, a ljudi se inače još uvek lože na Leonidu i Spartance, i sa te strane ćemo da slem-dankujemo. Ima da bude tip-top, pa šta ako sve liči na gigantski DLC za prethodnu igru, neka budu srećni ako sledeću ne smestimo u drevni Rim... Hm, drevni Rim, vidiš bogati, nije loša ideja uopšte...”

Assassin’s Creed Odyssey je poslovični nastavak sage kojoj se ni početak ni kraj odavno više ne vide, zgodno prišlepan za svog prethodnika sa kojim deli gotovo identičan genetski kod, uz minimalna prekrajanja već viđenog, ali i neka dobrodošla osveženja i unapređenja. Radnja osmog „velikog” nastavka smeštena je neka četiri veka pre događanja iz Originsa, u period Peloponeskih ratova, u koji su udenuti očekivani momenti vezani za ostatke i artefakte Prve civilizacije. Priča prati ličnu odiseju Kasandre i Aleksiosa, brata i sestre koje je gorka sudbina razdvojila u ranom detinjstvu. Njihov put otkrivanja sopstvenih porodičnih tajni i korena koji su dugo skrivani od njih, povezan je sa okršajima protiv pripadnika zloglasnog kulta Kosmosa, a sve u jeku previranja između Atine i Sparte pod vrelim grčkim suncem.

Izvikani RPG karakter i orijentacija igre o kojoj se trubilo na sve strane je tu u tragovima, kako bi valjda sakrilo činjenicu da i dalje igrate punokrvnu akcionu igru sa maksimalno razvodnjenim role-play elementima. Igru možete igrati isključivo iz perspektive jednog od dva pomenuta junaka (bez mogućnosti dualnog vođenja likova koje je bilo moguće u Syndicateu), uvedene su opcione dijaloške odluke (od kojih neke zapravo i utiču na ishod određenih questova i odluka NPC-ova), drvo veština se „grana” na gotovo identičan način (uz redizajn pasivnih i aktivnih skillova), ubačene su minimalne novine po pitanju budženja opreme, a finale igre donosi nekoliko mogućih završnica, u zavisnosti od određenih odluka tokom igranja.

Nalik na Origins, Odyssey takođe počiva na tri gradivna elementa tokom igranja, koji su na istom ili unapređenijem nivou nego ranije. Prva i osnovna stvar koja odmah upada u oči (i koja prevazilazi istu stvar iz prethodnika) je ogromna mapa antičke Grčke „spakovane” na zapanjujućih 130 kvadratnih kilometara kopna, priobalja, ostrva i mora. Na ogromnost sveta ćete se dugo navikavati, uz potpuno tečan „streaming” okruženja, bez obzira da li tabanate pešice, jezdite na leđima svog vernog ždrepca Fobosa, ili ste na palubi svoje trijere Adrestije. Galimatijas ostrva, brda, proplanaka, klanaca, kamenjara i ostale topografije karakteristične za mediteransko podneblje prošarano je neverovatnom količinom ljudskih naseobina. Svet Odiseje pleni na svakom koraku svojim uverljivim dizajnom, i gotovo uvek ima nešto novo da vam servira iza sledećeg brda ili ostrva. Tu su od male farme i gazdinstva, zatim srednji i veći vinogradi i plantaže maslina, ribarska sela i lučki gradići. Takođe posetićete i velike gradove i kapitole sa masivnom arhitekturom i kolospletovima ulica, trgova i svom silom komercijalnih, zabavnih, umetničkih, vojnih, bogataško-sirotinjskih, religioznih i drugih zgrada. U ovom smislu izraženija je i vertikalnost sveta, koja će vas voditi na najviše planinske vrhove ili krovove hramova i svetilišta, odnosno sunovraćujući vas do potopljenih ruševina i pećina duboko na morskome dnu.

Drugi gradivni element tiče se aktivnosti kojima ćete se zanimati na ovako izdašnom istorijskom poligonu, a da nisu u pitanju glavni i sporedni questovi koji odmotavaju priču ili vas konkretnije uvlače u svet Odiseje. Ovde igra, očekivano, pomalja svoju ružnu glavu, sa masivnom količinom generičkih vojnih garnizona i tvrđava, pećina, ruševina, potopljenih ili nasukanih ostataka galija, brloga neke naročito opasne životinjke, banditskih i sektaških logora ili nečeg desetog iza većine upitnika razbacanih po mapi (koji za cilj pre svega imaju zatupljujuće čišćenje terena radi gomilanja iskustvenih poena i opreme koju ćete u 99,99% slučajeva razmontirati ili prodati kod lokalnog kovača). Dodatnu dimenziju grindfestu koji vas očekuje donose i novoubačene tercijalne aktivnosti u vidu kraćih zadataka u stilu mmo igara koje preuzimate na oglasnim tablama u gradovima ili na palubi svoje galije (neutralisati metu/mete u bližoj okolini, sakupiti/odraditi xy nečega i slično). Ovome dodati i nepregledne okršaje sa plaćenicima (poređanim po tierima) koji će vas spopadati kada god budete radili nešto čime podižete svoju wanted skalu pozajmljenu iz GTA igara (ubijanje nedužnih građana, prolongirane okršaje sa stražarima i zapovednicima, krađu i trkeljisanje stvari po kućama i ostalo).

Treći stub Odiseje predstavlja i njegov najveći kvalitet i tiče se, iznenađujuće, samog narativa, situacija i likova koje ćete pratiti i sretati diljem Grčke. Ono sa čime većina prethodnih AC igara kuburi već godinama unazad, ovde je izvedeno iznenađujuće dobro i dopadljivo, i po pitanju glavne priče i po pitanju sporednih zadataka koji se međusobno prepliću. U startu ćemo zanemariti Aleksiosa, jer je dizajniran i predstavljen kao standardni, namrgođeni badass-Geralt-wannabe, i radije ćemo preporučiti da igranje počnete sa njegovom sestrom. Kasandra je robusna grčka ratnica, širokih pleća, snažnih ruku i najlepših virtuelnih očiju koje ste ikada videli, i po načinu govora i držanja tela prilikom dijaloških deonica, zaista i deluje kao neko ko pripada prostoru i vremenu koji igra pokriva. Dijalozi, situacije i ponašanja likova često odišu nekom lakoćom i dozom uspelog humora, bez obzira na to što vas iza svake druge ćoške očekuje krvoproliće u najavi. Sa druge strane, pojedine quest instance su izvedene maestralno, jer često ne slede očekivan sled događaja, ubacujući dramatične obrte ili neočekivane odluke pred igrača, ostavljajući gorak ukus u ustima bez obzira na to kakvu odluku donesete po određenom pitanju. Likovi će, u skladu sa tim, različito reagovati na vas, pojavljivati se ili ne u kasnijem toku igre, uz veće ili manje promene i u samom svetu, čineći Odiseju prilično živahnim i uverljivim mestom na duže staze.

Ne treba ni pominjati da ćete tokom svojih putešestvija ukrstiti puteve, interese i koplja sa celom plejadom očekivanih likova iz datog perioda, od prologa u kojem ćete voditi Leonidu glavom i bradom, do susreta sa Sokratom, Sofoklom, Herodotom, Hipokritom, Perikleom i mnogim drugim. Ovome dodati i spektakularne okršaje sa kvartetom antičkih mitoloških stvorenja (Meduzom, Minotaurom, Kiklopom i Sfingom), kao i najavljenim DLC/season pass specijalitetima koji nas očekuju svakog meseca počevši od decembra ili koje možete probati odmah (posetu Atlantidi, dodatne priče iz helenske mitologije i kulture, susret sa (valjda) apsolutno prvim assassinom i njegovim skrivenim bodežom i drugo).

Sa strane gameplaya, sve je gotovo u dlaku identično sa onim iz Originsa, uz manje ili veće konceptualne izmene i pretumbavanje starih stvari. Najveći redizajn doživeo je borbeni sistem (na svu sreću), koji se sada vrti oko aktivnog korišćenja mnogobrojnih veština i specijalki, čineći borbe daleko dinamičnijim i neizvesnijim. Dotične specijalke dolaze u tri razreda koje možete slobodno unapređivati (assassinski, lovački i ratnički) i pored par pasivnih (koji donose bonuse na napad i odbranu). Specijalke aktivirate ili istekom klasičnog cooldowna (period jačeg napada, usporenje vremena i ostalo) ili adrenalinskim segmentima koje zarađujete borbom (otimanje štita, obnavljanje energije, vatreni/otrovni buff na oružja, stunovanje protivnika, baraž strelama, Leonidin „this-is-Sparta” šut u grudi i slično). Abizmalni grind, koji smo pomenuli ranije je, nažalost, tesno povezan sa ovim sposobnostima, jer najnaprednije varijante većine specijalki ostaju stameno zaključane i nedostupne dok ne unapredite verno Leonidino koplje (artefakt Prve civilizacije) koje uvek nosite sa sobom. Ovo je moguće samo upokojavanjem članova pomenutog Kulta Kosmosa (jer iza sebe ostavljaju trouglasti upgrade-fragment), koji opet dolaze u čitavom spektru različitih iskustvenih nivoa, koje ćete morati nekako da dostignete ukoliko ne želite da vas insta-gibuju.

Jedni ga hvale, drugi žale, treći kažu, e moj brale... Assassin’s Creed Odyssey će definitivno leći ljubiteljima prethodnih igara (naročito Originsa), iako predstavlja dalje blatantno izmuzavanje zlatne AC krave. Bez obzira na širinu, ogromnost sveta i repetitivnost sporednog sadržaja, oseća se da igra i te kako ima šta da ponudi i zadrži vas uz monitor/ekran televizora (u trenucima preko potrebne fokusiranosti glavne ili sporednih priča), terajući na dalje istraživanje i igranje, čak i kad helenski milje počne da vam izlazi na uši.

Aleksandar DINIĆ