Igra Life is Strange i njen prequel Before the Storm uspostavili su neke sasvim nove ideje, sisteme gameplaya, pa i standarde na polju avantura, interaktivne priče i razvoja likova u igrama. Samim tim, i očekivanja za nastavak bila su na prilično visokoj lestvici. Ovoga puta u pitanju je sasvim nova priča, sa potpuno novim protagonistima, a zvanični drugi deo unekoliko menja i postavke, pre svega mnogo širim svetom u kom se priča odigrava, a zatim i prebacivanjem osnovne ideje sa psihološkog stanja likova na nešto širi, društveni i politički okvir.

Već činjenica da je glavni junak priče sedamnaestogodišnjak meksičkog porekla u sukobu s okolinom, otvara vrata čitavom nizu konotacija koje prate igru, i to bez preterane suptilnosti, usled čega Life is Strange 2 pada daleeeko ispod svojih prethodnika kad je reč o kvalitetu fabule. A da se ne lažemo, dobra priča i jeste ono što je izgradilo ugled ove franšize.

Šta nam onda ostaje? U suštini, dvojka bi se mogla gledati i kao svojevrsna road trip avantura dvojice momaka i s te strane i ne funkcioniše toliko loše. Na samom početku upoznajete glavnog junaka kao jednog sasvim normalnog dečka koji planira odlazak na žurku, muvanje riba, kako da prokrijumčari paket piva iz kuće, ali uz sve to mora da se brine i o mlađem bratu koji ga u svim tim bitnim akcijama ometa. Od momka kome je najveći problem da li da ponese paket kondoma na žurku ili ne, za tren oka njegov život će se promeniti i usled greške (izazvane rasnim predrasudama, khm) koja dovodi do katastrofe, on i njegov mlađi brat naći će se na putu, bežeći i pokušavajući da nađu neko rešenje za nastalu situaciju. Dečaci će se smucati od Sijetla do šuma Oregona, čime ova igra pokriva daleko širi prostor od prethodnih iz franšize, ali ta otvorenost više je nego zagušena potpunim nedostatkom suptilnosti u nameri autora da dočaraju stanje u trampovskoj Americi i odnos prema glavnim junacima stranog porekla. Kritika ksenofobije, naravno, nije loša stvar sama po sebi, ali ovde se ima utisak kao da nam se bukvalno nabija na nos. Jedan od sporednih likova u igri i opomenuće dvojicu mladića da je zaista sve što nas okružuje politika, međutim, na osnovu više nego dobrog iskustva s prethodnim naslovima, očekivali bismo da će autori ove priče to rešiti sa malo više umeća i stila.

Naravno, nije sve u ovoj igri loše. Kao i ranije, oseća se velika posvećenost okruženju i atmosferi, a budući da je ovde u pitanju road movie setting, ta atmosfera je vrlo snažno ocrtana, upečatljiva i ubedljiva, sa puno sitnih detalja koji umeju da uplaše, zagreju srce, izazovu osmeh ili uzdah negodovanja, već prema potrebi. Druga stvar koja vas sigurno neće ostaviti ravnodušnima jeste odnos između dvojice braće. Stariji brat Šon mora da brine o Danijelu, pazi ga, pa i preuzme ulogu oca, što je sve izvedeno na jedan veoma dirljiv i nežan način, dovoljno toplo, ali i ubedljivo. Tu je mnogo sitnih odluka koje će verovatno u kasnijim fazama uticati na Danijelov razvoj, ali i sada su dovoljne da vas u potpunosti ubace u atmosferu gotovo postapokaliptičnih tonova (glad, siromaštvo, strah, beznađe...), tako da je utisak velike težine svih odluka uvek prisutan.

Još jedna stvar koja je u velikoj meri krasila i Before the Storm jesu sjajno režirani pojedinačni trenuci: dinamika kretanja i naglih zaustavljanja kamere, muzika koja se uklapa u scene, uglovi snimanja... Kad se to uklopi sa odlično napisanim dijalozima, celokupna priča ipak uspeva da održi bar deo kvaliteta prethodnog nastavka, a nagoveštaji pokazuju da će verovatno taj tempo ostati i u narednim epizodama. U odnosu na prvi deo, ovde je osećaj nepripadanja okolnom svetu mnogo jači i naglašeniji, pa je samim tim i kompletna atmosfera napetija i nelagodnija.

I sve bi to bilo dobro – možda bi nekome malo više, a nekome malo manje leglo – ali bilo bi u duhu prethodnih igara, samo da nema pomenute prejake socijalne dimenzije. Naravno, kritika savremenog društva nije loša stvar. Međutim, u igri koja manipuliše vrhunskom psihologijom i najtananijim ljudskim osećanjima, bacanje takvih stvari direktno u nos suviše odudara od opšteg tona, pri čemu je potpuno nebitno da li politički naginjete ulevo, udesno ili balansirate na sredini. Em što je sama priča obojena sudbinom glavnog junaka kao izolovanog time što mu je poreklo strano, em što je igra i prepuna isečaka iz novina, plakata i drugih načina iznošenja različitih stavova, a dijalozi su često potpuno nepotrebno politički obojeni.

S druge strane, jedna od lepo izvedenih stvari u igri jeste to što mlađi brat u manjoj ili većoj meri postepeno počinje da kopira i preuzima obrasce ponašanja Šona, što će vam biti vrlo bitno pri donošenju važnih odluka. Mnogo je teže ukrasti hleb ako znate da će vaš mlađi brat sutra tu radnju (ili neku još goru) ponoviti, smatrajući to moralno ispravnim činom jer ste vi, kao njegov životni uzor, to uradili pred njim. Verovatno će u daljem toku toga biti i više, ali i ovo sada je vrlo, vrlo ubedljivo.

Teško je izvesti neku konačnu ocenu pre nego što se pojave ostale epizode i vidimo kuda će i kako priča voditi dalje. Sadašnji utisak je, nažalost, mnogo gori nego u prvom delu ili Before the Storm, i to isključivo jer imamo utisak da je politička komponenta kritike društva u igri trebalo da bude izvedena daleko suptilnije. Možda je to nešto što su autori hteli da naglase samo na početku i od sveg srca se nadam da će kasnije ipak biti skrajnuto u drugi plan. Jer, mogla bi ovo da bude zaista jedna sjajna priča...

Jovana KUZMANOVIĆ