Šta se to dešava sa sportskim igrama ove godine? Kao da su, listom, u pitanju DLC-ovi, a ne standalone naslovi koji bi uključenim sadržajem opravdali razrezani harač. Ne možemo da se otmemo utisku da su ove sezone ostvarenja iz klase stagnirala i kao da su autorski timovi, zadovoljni prodajom, ostali bez ideja. Nažalost, ni FIFA 19 nije izuzetak od tog pravila, pa se ova igra, na prvu loptu, veoma malo razlikuje u odnosu na prošlogodišnje izdanje.

Tu i tamo po neki novi gameplay momenat, prstohvat svežih grafičkih elemenata i pretumbani upravljački meni – sve je vredno pomena, što EA Sportsovo flagship ostvarenje donosi ove godine. Ni posle nekoliko sati igranja nismo mogli da se otmemo utisku da FIFA 19 na teren šalje identičan tim kao FIFA 18. Donekle su „pokvareni” pasovi koje sada nije moguće baš svaki put prema saigračima navoditi laserskom preciznošću, igra za stepenicu više akcenat stavlja na fizičke predispozicije igrača, a „bunarenje” u šesnaestercu rezultuje daleko manjim brojem plodova nego inače. Odvijanje akcije je za nijansu sporije nego lane, što je igru učinilo lakšom – i to za koplje, pa težinski nivo slobodno možete da podignete za jedan stepen. Inače, usporeno izvođenje ponekad deluje veštački i čini se kao da igrači „plivaju” po vazduhu ili da su im pokreti „uhvaćeni” u svojevrsnom slowmotionu.

Ono što nam se svidelo (a takođe je zaslužno za pad težine igranja) je novoprimenjeni Active Touch System, koji je zadužen za povećanje kontrole nad igračima. Povećana je njihova agilnost na malom prostoru, eliminisan je lag po prijemu lopte i sada je znatno lakše manevrisati i izdavati komande. Sve je propraćeno fluidnom animacijom pokreta koja verno reprezentuje pokrete pravih igrača, naročito ako se drznete i probate neki dribling, varku telom ili jednostavno samo želite da zaštitite loptu. Što je najlepše od svega, za apliciranje ATS-a nije potrebna prevelika vežba, ali ni sposobnost upravljanja u oktopod stilu. Sledeća stvar vredna pomena je Dynamic Tactics sekcija koja omogućava prilagođavanje taktike dešavanjima na terenu. Aktiviranje pripremljenih taktičkih zamisli obavlja se, kao i do sada, preko D-Pada, a razlika je što se priprema obavlja iz glavnog menija pre same utakmice. Problem može da nastane ukoliko se previše udubite u tematiku jer će vam to pojesti dosta vremena, a ne postoje garancije da vas AI u ključnom momentu neće „prevariti” i obesmisliti čitav trud. Manje nego ranije, a daleko manje nego u PES-u, AI zna da krene sa igrom kratkih pasova (od noge do noge), kada mu je izuzetno teško oduzeti loptu. Tvorci su ove godine u miks ubacili i famozni 50/50 Battles sistem koji je zadužen za pravednije određivanje kome će pripasti lopta nakon borbe za posed i koji u obzir uzima vaše vreme reakcije, baš kao i (trenutne) atribute vođenih igrača. Konačno, poslednja novina u gameplay sekciji je Timed Finishing – mehanika za pripremu i izvođenje preciznih i jakih šuteva od kojih nema odbrane. Mnogi je porede sa reload sistemom iz Gears of Wara kada se taster za „pucanje” koristi za aktiviranje akcije, a njegovo ponovno pritiskanje, u pravom momentu, za njeno izvršenje. Nažalost, za Timed Finishing u žaru borbe nemate ni dovoljno vremena ni slobodnog prostora, pa će od njegove primene korist imati samo najspremniji igrači.

Naravno da je jedan od najvažnijih featuresa ove godine Liga šampiona, koja je u igri implementirana na sličan način kao i u PES-u. Doduše, u najjačem klupskom takmičenju može da se uživa i iz ostalih igračkih režima, pa i The Journeya, a hype će dodatno povećati kratke međuscene sa zagrevanja igrača i nov dvojac komentatora (Derek Re i Li Dikson), specijalno angažovanih za ovu priliku. Oni su u svakom slučaju osveženje, mada im je vokabular nešto siromašniji u odnosu na Martina Tajlera i Alana Smita i daleko manje će davati informacija vezanih za tehnički aspekt igre. Razočaravajuće je što ni ove godine na meniju nema naših klubova, iako je Crvena zvezda obezbedila učešće u grupnoj fazi Lige šampiona. Važno je napomenuti da je uz LŠ u paketu stigla i Liga Evrope, takođe bez naših klubova.

Kada je popularni The Journey igrački režim u pitanju, priča se nastavlja tamo gde je stala prošle godine. U epizodi Champions simultano pratimo crtice iz karijere Aleksa Hantera, njegove sestre Kim i najboljeg drugara Denija Vilijamsa. Novina je što priča može da se prati iz jednog od tri ugla, ali je isto tako omogućeno da se u bilo kom momentu prebacite sa jednog karaktera na drugi. Ipak, ukoliko želite da iskusite priču zamišljenim redosledom, bez preskakanja i „rupa”, moraćete da igrate sa Hanterom, uz opciono prebacivanje na Kim i Denija kada to bude naznačeno. Odmotavanje priče obavlja se na dobro poznat način uz još jednu novinu. Pored toga što možete da upravljate samo Hanterom ili celom ekipom, sada je na raspolaganju i mogućnost da vodite skup njegovih saigrača – mentora, koje ste na treningu sami odabrali. S druge strane, Kim na terenu ima omiljenu saigračicu sa kojom je u posebnim odnosima. Champions nudi prepoznatljivi blend mini-igara (čitaj: treninga), utakmica, međuscena i aktivnih dijaloga koji nemaju prevelik uticaj na tok radnje.

Najviše promena doživeo je režim Kick-Off, namenjen za instant pristup akciji. Ove godine sastavljen je iz šest pojedinačnih modova i nudi izuzetan manevarski prostor. Pored odigravanja prijateljskih utakmica i okršaja u Ligi šampiona (utakmica u grupi, polufinale ili finale), odavde brzo možete da dođete do utakmica u finalu bilo kog kup takmičenja, da odigrate „u seriji” sastavljenoj od tri ili pet utakmica, odnosno da se oprobate u klasičnom dvomeču i pokušate da iz njega izađete kao pobednik. Najzanimljivija je podsekcija House Rules, koja nudi određivanje naročitih pravila. Recimo, svaki gol postignut van okvira šesnaesterca boduje se za dva poena, priznaju se samo golovi postignuti glavom i iz voleja, tu je i igranje do postizanja naznačenog broja golova, igranje bez faulova, kartona i ofsajda, odnosno igranje uz pravilo da po postizanju gola ostajete bez igrača u timu po principu slučajnog izbora.

Vladimir PISODOROV