Ne volim cliffhangere u serijama, a još manje u igrama. Kada u poslednjoj epizodi serije koju u trncima pratim, vidim pištolj (mač, bejzbol palicu...) uperen u glavu glavnog junaka, a onda usledi odjavna špica i shvatim da moram da sačekam nekoliko meseci do sledećeg serijala/epizode, dođe mi da postrojim scenariste, naredim im da za dva minuta navuku skafandere, uđu u raketu, lansiraju se na Mesec i naprave lunarnu koloniju od onoga što imaju u džepovima. Možda nešto još gore uz upotrebu nekog od pomenutih rekvizita.

Da odmah razjasnimo, Deliver Us The Moon: Fortuna je prekratko, linearno, ali fenomenalno igračko iskustvo, koje se prekida baš kada postane zanimljivo. Jedino što me sprečava da ispunim neku od navedenih pretnji (osim zakona fizike, ekonomije i posledica krivičnog dela) je obećanje autora da će vrlo brzo uslediti besplatan DLC koji će, osim novih nekoliko sati gejmpleja, doneti i konačan rasplet priče o istraživanju propale ljudske kolonije na Mesecu. Razvojni tim KeokeN Interactive je svoje čedo finansirao putem Kickstartera. Zatim su našli izdavača, ali se onda i razišli sa njim zbog „kreativnih nesuglasica”. To ih nije sprečilo da naprave i objave DUTM. Fala im.

Navlačite skafander. Godina je 2059. Glas u slušalicama vas obaveštava da morate da požurite i pripremite raketu za lansiranje na Mesec, pre nego što kosmodrom raznese peščana oluja. Krećete sa istraživanjem i tokom uvodne misije lansiranja rakete, pronalazeći poruke, audio-logove i knjige, počinjete da shvatate pozadinu priče i zašto se u stvari spremate da poletite na Mesec.

Konačno smo uspeli da uništimo majčicu Zemlju. Trudili smo se nekoliko hiljada godina, ali smo konačno, polovinom 21. veka u tome uspeli. Zahvaljujući nerazumnom trošenju mineralnih i energetskih resursa, okeani su se isušili, izvori energije presušili, a Zemlja se pretvorila u pustinju kojom šibaju orkanski vetrovi i mega oluje. Kao spas se pojavilo otkriće retkog izvora energije na Mesecu. Svetska svemirska agencija je uspostavila bazu i krenula sa eksploatacijom, a zatim i slanjem energije na Zemlju putem mikrotalasa. Činilo se da stvari kreću na bolje, ali je odjednom dotok energije prestao, a baza zaćutala. Vaš zadatak je da istražite šta se desilo i spasite Zemlju. Kada stignete na Mesec – šetaćete, plutaćete, vozićete, istraživati i rasplitati priču. Nažalost, ne do kraja, kako smo nekoliko puta napomenuli. Tokom igre opšti utisak usamljenosti i povremena jeza su zagarantovani, iako se ne radi o hororu, već o SF avanturi.

Grafika u igri je na „epic” podešavanjima lepa, ali neopravdano zahtevna, čini nam se. Desiće se da naletite na „štucanja”. Viđali smo i lepše igre koje su bile bolje optimizovane. Na „high” igra izgleda ispod proseka. Za dizajn enterijera i eksterijera na Mesecu autorima sledi aplauz. Klap, klap, klap. Zvuk i muzika su još bolji. Stavite slušalice na uši i utonite u tišinu Meseca. Dupli aplauz. Zagonetke, uglavnom prostorne, možda su malo slabiji deo igre. Nisu loše, već relativno lake i za iskusne igrače neće biti mnogo izazova. Ipak, verujemo da većini to neće smetati jer se nećete „zaglavljivati”, već priča teče normalnim tokom.

Stvar na koju možemo da damo zamerku je pogled iz trećeg lica (osim kada ste u bestežinskom stanju), koji ogoljava povremeno lošu animaciju i neprirodne pokrete glavnog lika što ćete primetiti već na samom početku. Druga stvar je svemirsko odelo i vazduh u njemu koji traje samo tri minuta. Pa da li je moguće da će polovinom dvadeset prvog veka kosmonaut morati da bude gepard u bestežinskom stanju da bi stigao da nešto završi. Verovatno je ideja bila da se na taj način podigne tenzija, ali je više iritantno nego napeto. Više bih volela da plutam i kontempliram o životu svemirskog pionira, a ne da panično odbrojavam sekunde. Jeste, vazduh možete da dopunjujete malim rezervoarima kojih uglavnom ima u dovoljnom broju i dodaju vam nekoliko desetina sekundi, ali opet... Mislim, tri minuta dve hiljade pedeset i neke... Ljudi? To pomalo podseća na idiotariju iz DOOM 3 i sačmaru na koju ne možete da prikačite baterijsku lampu, već ulazite u prostoriju u mraku ispunjenu zombijima i šaltate sa lampe na sačmaru i obrnuto, na Marsu u 2145. godini. Daj mu selotejp programeru! Poslednja i najveća zamerka, ali za koju imamo obećanje da je tako namerno urađeno i da će biti ispravljeno, jeste dužina igre od svega nekoliko (4 otprilike) sati i nepostojanje raspleta, odnosno takozvani cliffhanger.

S obzirom na moje igračko iskustvo, hiljade i hiljade obezglavljenih zombija, prostreljenih nacista i terorista, stotine i stotine rešenih mehanizama i slagalica i stotine hiljada pređenih kilometara (što na točkovima, što na tabanima) u virtuelnim svetovima, zaista sve teže i teže pronalazim priče koje me uvuku u sebe kao što je to uradio DUTM. Često mi se dešava da posle nekoliko sati igranja kažem: „Meh” i kliknem uninstall. Moj broj sati na planeti je ograničen (za sada, ali videćemo u budućnosti) i nemam vremena za trošenje na svakakve gluposti, kojima gejmerski svet, kao uostalom i svi ostali oblici zabave, obiluju. Zbog svega toga, Deliver Us The Moon me još više nervira. Ipak, ako ne budu previše otezali sa DLC, ako taj sadržaj bude jednako kvalitetan ili bolji, ako ne postane epizodno razvlačenje i ako pruži rasplet vredan zapleta, cena od 20 evra će biti sasvim OK. Možda „ako” prečesto ponavljamo, ali nama deluje ostvarivo i jedva čekamo. Za sada, ako ne želite da zamišljate kako se nasilno obračunavate sa autorima, sačekajte da se pojavi DLC, a onda pravac na Mesec. Vredi.

Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ