Za divno čudo, evo jedne trkačke igre iza koje ne stoji studio Kylotonn Games. Dakar 18 potpisala je softverska kuća Bigmoon Entertainment kojoj ovo nije prvi put da koketira sa ostvarenjima iz žanra. Ruku na srce, do sada još nikad nisu samostalno nastupali, s obzirom na to da su radili isključivo kao dizajneri 3D sadržaja i animacija na igrama FlatOut 4, MotoGP 13 i nekolicini naslova iz WRC serijala. Ovo im je prvi veliki projekat.

Pošto igru pokreće engine Unreal 4, ne čudi da je optimizacija odlična, ali i promenljiv kvalitet grafičkih elemenata kroz igru. Modeli vozila su izuzetno detaljni i malo šta može da im se zameri, baš kao i okolišu po kojem se krećete, izuzimajući floru koja vrišti za detaljima i kvalitetnijim 3D modelingom. Isto tako, očekivali smo nešto više specijalnih efekata, pogotovo kada je susret sa atmosferalijama u pitanju: šlajfovanje kroz blato, prašenje kroz meki pesak ili, recimo, „sečenje” dina dok vetar neumorno šiba dižući zrnca visoko u vazduh. Zvuk vetra, inače, ledi krv u žilama i povija izdanke malobrojnog rastinja, nagoveštavajući ozbiljnost questa koji se nalazi pred vama.

Odmah treba raščistiti da Dakar 18 nije simulacija, barem kada je sama vožnja u pitanju. S druge strane, koketira sa simulacijskim elementima kada je u pitanju sistem takmičenja. Naime, ako ste očekivali popust – nemojte! Grind na koji će vas Dakar 18 staviti je strašan i to od samog početka. Kako bi što vernije dočarali izazove koji se nalaze pred učesnicima najstrašnije reli trke na svetu, autori su odlučili da vam vreme teče vrlo sporo. Ne realno, ali sporo da! Tako će vam za kompletiranje deonice od nepunih 400 kilometara biti potrebno oko sat vremena, što je nekoliko puta brže nego u stvarnosti, ali i dalje jako mnogo kada se na tematiku gleda iz ugla video-igara. Zato se na Dakar 18 može gledati kao na svojevrsne endurance trke sa kojima se susrećemo u dobro poznatim trkačkim naslovima.

Izuzetno je bitno to što je akcenat bačen na snalaženje u prostoru i da je ono ispred vaših vozačkih mogućnosti koje ionako nećete moći da pokažete pošto se radi o arkadi. Slično kao u „običnom” reliju, pratite savete suvozača koji vas upozorava na nailazeća skretanja, opasnosti, ali i markacione tačke. U svakom momentu vidite po tri instrukcije na ekranu, koje su smeštene u putnoj knjižici i često, osim brojeva, sadrže i male skice kako biste se lakše snašli. S obzirom na to da su utabani putevi veoma retki, orijentiri između dva waypointa su vam kamene stene, dine, ruševine kuća, antene, vegetacija, dalekovodi... Jednom rečju, sve što se na neki način izdvaja od jednolične okoline. Suvozač vas često upozorava na velike uspone, džombe na putu, skokove, ali ne uspeva da vas spase hazardnih situacija i mašenja rute kretanja. Veoma značajan podatak tokom vožnje je stepen kretanja koji je praktično i jedina informacija o pravcu sledećeg waypointa. Na najlakšem nivou težine dobićete i njegovu vizuelnu reprezentaciju na naročitoj skali, ali to će vam malo pomoći da se osećate sigurnije.

Zalutati je veoma lako, a onda do izražaja dolazi i prva negativna strana igre. S obzirom na to da se ne krećete brzinama adekvatnim Formuli 1, već vožnji Juga po gradu, za „gubljenje kompasa” u velikom broju slučaja niste krivi vi, već vaš virtuelni pomagač. Informacije ne dolaze u pravo vreme, neprecizne su, a često ih od ostalih ambijentalnih zvukova ne razumete. Bukvalno morate da stanete, dobro osmotrite okolinu i onda odlučite šta ćete dalje. To uopšte ne bi bilo sporno (pogotovo što postoji opcija da izađete iz vozila, uzmete ašov u ruke i „otkopate” vozilo) da AI rutina vozače pod svojom ingerencijom ka cilju ne bičuje kao besni kočijaš. To proizvodi ogroman zaostatak koji još više raste ukoliko odlučite da se vratite na prethodni waypoint ili obavite opravku vozila na licu mesta. Sve vas košta dodatnog vremena. Na kratkim deonicama to nije toliko strašno, jer posle nekoliko ponavljanja naučite gde se nalaze zamke i kuda bi trebalo proći, ali kod onih „pravih” je to dealbreaker.

Sledeća negativna stvar je fizički model. Vozilima je izuzetno teško upravljati, zahvaljujući osetljivim kontrolama i osećaju da vozite čamac, a ne prevozno sredstvo koje se putem točkova oslanja na tlo. Najobičnije skretanje po obeleženom putu je teško, a da ne govorimo u kakve ćete situacije upadati vozeći quad ili nekog dvotočkaša. Inače, na raspolaganju je pet vrsta vozila koje ujedno predstavljaju i takmičarske klase: automobili, kamioni, quadovi, motori i UTV-ovi. Ovde treba dodati da kod motora i quadova ostajete (logično) bez pomoći suvozača, čime je snalaženje na terenu još teže, te da je pogled iz kabine tu više radi vizuelnog doživljaja nego da vam realno dočara pogled „iz prve ruke”. Šoferka se prlja, staklo može da popuca, ali će mali broj detalja i smanjena vidljivost uticati da ga brzo batalite. Default pogled na akciju je „otpozadi” uz mogućnost ručnog štelovanja položaja kamere, što nije najsrećnije rešenje, ali vam barem daje mogućnost da „oblećete” oko vozila bez ulaska u Photo mod kako biste „uhvatili” idealan akcioni kadar.

Dakar 18 sem suvoparne kampanje nudi tek nekoliko propratnih igračkih režima. Na raspolaganju je trening i šačica tutorijala, ali i potraga za zakopanim blagom koja nam se nešto i nije dojmila. Postoji podrška za online multiplayer okršaje, mada se nama naročito svidelo što je na jednoj mašini, u split screen režimu, moguće obračunavati se sa prijateljima. Peru, Bolivija i Argentina vas čekaju!

Vladimir PISODOROV