Broj započetih, ali nikad završenih simulacija preživljavanja postao je alarmantan – kad jednom uđu u betu ili early access program, odatle ih ne može isterati ni šumski požar. Nadam se da to neće biti slučaj sa Green Hellom, jer ideje koje donosi deluju novo i sveže. Ne u potpunosti, ali u meri koja je dovoljna da se igra razlikuje od većine sličnih naslova (The Forest, Ark, The Long Dark).

Green Hell počinje skriptovanim tutorijalom koji predstavlja prvih pola sata single-player kampanje, nakon čega dobijate poruku da je igra još u ranoj fazi i da vas nastavak priče čeka u punoj verziji. Igra tada prelazi u survival mod u kom je cilj da preživite što duže, bez sineastičnih upadica i avanturističkih elemenata, tako da ostajete gladni nastavka priče.

Ovo ističem jer fabula baš obećava. Umesto klasične žvake o srušenom avionu ili potonulom brodu kao opravdanju za to što ste se gole guzice obreli u divljini, ovde počinjete kao jača polovina dvočlane antropološke ekspedicije u amazonskoj džungli. Vi i vaša devojka/žena predstavljate mini-selebritije među kolegama, jer ste tokom prethodne ekspedicije stupili u kontakt s plemenom urođenika koje nikad nije došlo u dodir sa civilizacijom. Onda su se u celu situaciju umešale Ujedinjene nacije, kao i Svetska zdravstvena organizacija koja je agresivnim pristupom medicinskim analiziranjem razgnevila urođenike, pa su pobegli još dublje od civilizacije. Ova druga ekspedicija predstavlja vaš pokušaj da ih pomirite sa svetom, a teret dokazivanja da đavolski beli ljudi imaju dobre namere (yeah, right) pašće na pleća vaše lepše polovine. Mlada i tvrdoglava, gospođa (ili gospođica) Mia insistira na tome da u kontakt sa uznemirenim plemenom mora da stupi sama, dok vi vrtite palčeve u baznom kampu i učite kako se pali vatra, komunicira voki-tokijem, cepaju drva i prave konopci od lijana. Ovaj story mod evidentno je inspirisan Firewatchom, walking simulator hitićem od pre nekoliko godina, od kog pozajmljuje narativnu tehniku voki-toki komunikacije i fiksiranog okruženja (džungla u igri nije proceduralno generisana, za razliku od sličnih igara). Tutorijal kampanjica završava se Mijinim plačnim pozivom u pomoć preko radio-veze, nakon čega vam se igra izvinjava uz „to je sve za sada, narode” i baca vas u džunglu bez ičega osim dobre volje, voki-tokija i digitalnog sata. Snađite se i preživite...

Primarna razlika između Zelenog pakla i drugih survival simulatora jeste interfejs koji je ovde malčice zakomplikovan. Svaka akcija vezana za kreaciju nečega, na primer za pravljenje zavoja od lišća ili crafting noža od oštre kosti, zahteva da otvorite ranac i ručno vadite stvari na ponjavu gde ih kombinujete. Ako, recimo, želite da zapalite vatru, prethodno morate da konsultujete (Zvoncekovu) bilježnicu i šemu logorske vatre prevučete na tlo. Ghost šemu koju tako dobijete potom popunjavate granjem i drugim ogrevom, a paljenje vršite tako što uđete u crafting mod, napravite drvenu kontrapciju za paljenje vatre trenjem, koju potom kombinujete sa suvim lišćem ili praznim ptičjim gnezdom dok ne dobijete žar koji ćete potom preneti na nabacano granje. Ovo čak nije ni najkomplikovanija operacija... Ovaj zaguljeni interfejs zahteva ozbiljno navikavanje i garantuje nervozu tokom prvih sati igranja jer je tutorijal veoma štur i zaobilazi neke bitne korake. Sve ovo podseća na sistem koji je koristio rimejk Alone in the Dark, igra koja je tržišno potonula dobrim delom zbog suludo i nepotrebno komplikovanog sistema korišćenja i kombinovanja predmeta.

Najinteresantniji segment interfejsa jeste sistem samoispitivanja tela u potrazi za povredama, u kom ćete vrteti jedan po jedan ekstermitet tražeći lomove ili posekotine preko kojih treba fiksirati udlagu ili prilepiti zavoj. Ovo je ujedno jedini način za skidanje pijavica koje će vas prosto opsedati – a svaka zakačena pijavica vam smanjuje nivo prisebnosti (sanity), koja je podjednako važna kao i sitost i naspavanost. Ako vam zdrav razum opadne ispod bezbednog nivoa, počećete da čujete glasove i da patite od vizuelnih halucinacija, a kao finalna posledica čeka vas smrt. Uopšte, načini na koji možete da nagrabusite u džungli su mnogobrojni – najlakše je skapati od gladi i žeđi, ali i od parazita ukoliko ste jeli pokvarenu hranu ili pili neprečišćenu vodu. Merači sitosti i žeđi prazne se nerealno brzo, što će vas terati u permanentnu potragu za hranom i pravljenje vodenih kolektora (lišće drveta banane + lijane + pruće) koji mogu da vam podmire potrebu za hidratacijom. Dok bauljate čestarom, može da vas ujede zmija, škorpija ili otrovni pauk, a ja sam nekako najviše imao sreće da stalno nalećem na jaguara koji me je prosto pocepao kandžama. Čak i ako preživite susret s divljom mačkom, verovatno ćete u roku od nekoliko minuta iskrvariti i krepati. Ako baš nemate sreće, naletećete i na urođenike koji žele da se oslade vašom negovanom urbanom kožom – bez luka i solidne zalihe strela, vaša lobanja će završiti kao pepeljara na poglavičinom stolu.

Iako je urađen u Unity engineu, Green Hell izgleda i funkcioniše predivno, uz tek poneki trzaj koji je valjda normalan za igre koje još nisu završene. Džungla izgleda izuzetno realno, sa fantastičnim varijacijama flore koje nisam video u sličnim igrama. Šuma u Green Hellu izgleda bolje i uverljivije od bilo koje druge gejming šume – drastično je realnija od šume u survival igri koja se zove Šuma (The Forest).

Green Hell je igra koja obećava, pod uslovom da se niste zamorili od bogate ponude u ovom prebukiranom žanru. Ako želite da je nabavite u early access fazi, potrošićete svega 17 evra – a finalna verzija će, naravno, biti skuplja. Kad izađe. Ako izađe.

Miodrag KUZMANOVIĆ