U prošlom broju mogli ste da uživate u kukanju i predviđanju zle sudbine koja će da zadesi „goli” Call of Duty: Black Ops 4 (ili IIII, ako više volite nomenklaturu za nepismene) kad se ove jeseni pojavi na tržištu. U međuvremenu je puštena zatvorena beta moda Blackout koji ove godine dolazi umesto single-player kampanje, koja je u izvesnoj meri popravila opšti utisak i donela dozu veselih boja u pređašnje sumorne tonove.

Blackout je potpuno nova stvar za Call of Duty univerzum, budući da se radi o battle royale modu koji utegnute okršaje na srazmerno tesnim mapama zamenjuje klasičnim free4all šibanjem na prostranom terenu. Koncept je identičan PlayerUnknown’s Battlegroundsu, a Blackout obilato pije s tog izvora, pozajmljujući elemente mehanike i generalnog dizajna od igre koja je battle royale koncept lansirala u stratosferu.

Partija Blackouta počinje helikopterskim desantom na mapu koja je po veličini uporediva s onom iz Fortnitea i koja izgleda kao mešavina Erangela i Miramara iz PUBG-a. Iako i vizuelno i po opštem karakteru podseća na PUBG, Blackout je preuzeo brzinu i obim Fortnitea, verovatno u želji da trajanje partija uproseči na petnaestak minuta ili manje. Po mom mišljenju, to je way to go, jer u prosečnoj PUBG partiji na dve klasične mape ima previše trčanja ka sigurnim zonama i premalo akcije. Zajedno sa osamdesetoro drugih igrača (limit će biti podignut u finalnoj verziji) mlatićete se na solidno dizajniranoj mapi koja predstavlja dobru kombinaciju raja za snajperiste i zdudanih okruženja za blisku borbu. Progresivna redukcija borbene zone izvedena je na klasičan način, formiranjem i postepenim smanjivanjem kružnih sigurnih zona, van kojih brzo umirete od nekakve razjedajuće zle energije. Pored spida, uticaj Fortnitea primećuje se u još jednom elementu – vertikalnosti. Ostrvo Blackouta je veoma talasasto i prošarano visokim konstrukcijama na koje se možete penjati i s njih terorisati svakog Anakina koji misli da visoka pozicija nije bitna.

U PUBG-u ste retko ili nikada imali koncept borbe za „higher ground”, u Fortniteu ste sami morali da se pobrinete za njega zidanjem kula, dok je u Blackoutu vertikalnost „organska” i poželjna u svakoj prilici (evakuacija s visoke pozicije wingsuitom omogućava taktičku fleksibilnost i brzu promenu lokacije). Jedna stvar koja je jedinstvena za Blackout, a donekle se tiče koncepta vertikalnosti, jesu akcije i zvuci koji ih prate. Recimo, pozivanje industrijskog lifta radi penjanja na vrh nedovršene zgrade gde skvotuje kamperski gad vrlo se disktintivno čuje. Opušteno čučite na vrhu zgrade, čačkate nos, slušate fijuk vetra i optičkim nišanom skenirate tihi horizont u iščekivanju igrača koji moraju da dođu iz tog pravca, kad, odjedared, lift kojim ste se popeli na vrh neko poziva u prizemlje! Osećaj je tako alienolik i drugačiji od svega što sam iskusio u drugim battle royale naslovima. Uopšte, dizajn zvuka je za dve klase bolji od bilo koje druge battle royale igre. Svako oružje ima jedinstveni zvučni potpis, svaka akcija vas ili protivnika u okruženju zvukom doprinosi sticanju jasnije slike o nečijoj poziciji ili aktivnosti koju preduzima.

Što se tiče mehanike pucanja, kretanja i opstajanja, Blackout ponajviše krši etablirane Call of Duty uzuse. Količina olova koja je potrebna da nekoga sobalite ili da budete sobaljeni daleko je najveća do sada, čak i u odnosu na osnovne multiplayer modove iz prethodne beta verzije. Tome dodatno doprinose i panciri koji dolaze u tri nivoa otpornosti, kao i zavoji i pribor za prvu pomoć koje možete brzo i efikasno primenjivati i tokom kretanja. Lik kog ste doveli na ivicu smrti uvek ima šansu da se sakrije iza drveta/kamena/zida i da nakon nekoliko sekundi povrati HP na maksimalnih 150 poena, terajući vas da ponovo krečite. Ovo je s jedne strane dobro jer u izvesnoj meri otežava posao kamperima sa optičkim nišanima – ako vas ne hedšotuje snajperom velikog kalibra ili uhvati usred čistine bez zaklona, često ćete imati priliku da veštim manevrom, zaleganjem ili cik-cakovanjem dođete do zaklona, revitalizujete se i u delo sprovedete strašnu osvetu. Što se tiče oružja i opreme, oni su nasumično razbacani po terenu (često ih ima i van objekata) i uvek ih ima u izobilju. Na većinu oružja se može zakačiti do šest dodataka, mada su optički nišani ubedljivo najkorisniji u svim situacijama. U igri postoje i vozila, pa čak i helikopteri, mada njihovom upotrebom sebi crtate metu na čelu.

CoDBlOps 4: Blackout je vrlo zabavan, ali, po mom mišljenju, za 60 evra možete da se zabavite kudikamo bolje, pogotovo ako već duže vreme igrate etablirane naslove tog tipa koje poznajete kao svoj džep – ovde ćete pljunuti ozbiljnu lovu i ponovo postati nubina koju će iskusni igrači farmovati kao zeca. Nije mi jasna ni logika oko pristupa Blackout beti, koji je bio rezervisan samo za kupce koji su preorderovali igru – valjda je cilj da se privuče opšta populacija battle royale igrača, a ne da se ubeđuje publika koja je već kupila igru.

Ipak, kao deo šire CoD celine koja sadrži klasične multiplayer modove i zombi segment, Blackout će se verovatno provući na konto kvaliteta, stare slave osnovne igre i battle royale groznice koja još uvek trese planetu. I dalje sam uveren da će PC verzija igre, zbog odustajanja od Steama i prelaska na Battle.net, proći kao Destiny 2, ali makar će konzolne biti pošteđene tog komercijalnog skoka naglavačke u bunar.

Miodrag KUZMANOVIĆ