Voleo bih da umrem na Marsu, ali ne prilikom sletanja... Čuvena rečenica Ilona Maska uvek mi izmami osmeh jer mi u deset reči efektno podgreje žudnju da iz ove zemaljske kaljuge pobegnem u svemir. Rado bih kopao rudu i povazdan gledao crveni pesak samo da više nikad ne čujem za rokove za štampu, politiku, društvene mreže, steviju, saharin, tehničke preglede, akcione planove, marketing menadžere, targetiranje demografije i hiljadu drugih pojmova od kojih se sporo ali sigurno umire.

Memories of Mars je multiplayer simulacija preživljavanja na Marsu koja liči na Conan Exiles ili Ark: Survival Evolved, samo što umesto penisa (Conan) i dinosaurusa (Ark) nudi velike količine žutog i crvenog peska i prilično impresivne zalaske sunca sa Fobosom i Dejmosom u stidljivo niskoj orbiti. Ono što, nažalost, ne nudi jesu ljudi jer je na dnevnoj bazi igra toliko malo igrača da su brojke na nivou statističke greške. U trenutku dok ovo pišem (sredina avgusta, nedelja posle podne), Conan Exiles igra 10.139 igrača, Ark čak 47.912, dok na ubogom Marsu grinduje tek 55 izgubljenih duša. Ovo poređenje je značajno jer je kapacitet pojedinačnih servera isti (64 igrača), tako da kad tih pedeset petoro podelimo na tridesetak servera na svim hemisferama, dobijamo zvuk marsovskih zrikavaca i fijuk vetra kroz šuplje žaluzine napuštene kuće. Iako se igra još uvek nalazi u early access programu, natpis na zidu je jasan kao sunce koje se uzdiže iznad Olympus Monsa – bez agresivnog marketinga, ovo će potonuti bez traga. Da sam na mestu izdavača ili autora igre, smislio bih neki, bilo kakav način da g. Masku privučem pažnju ne bi li pustio tweet (ili tri) vezan za igru koja se bavi njegovom životnom opsesijom.

No, ostavimo kukanje, Lepu Lukić i njeno „sećanje, sećanje na Mars za dvoooje” za neku drugu priliku – dajte da vidimo da li igra objektivno valja. Solirao sam je nekoliko dana, vredno skupljao resurse, podigao metalno-polikarbonatnu udžericu na obodu visoke mese i pomislio kako bi bilo sjajno kad bi zalazak sunca mogao da podelim s nekim, makar taj neko pokušao da me ubije jer igram na PVP serveru kao pravi pionir-kolonista Crvene planete. U jednom trenutku mi se učinilo da na obodu visoravni vidim odsjaj nečije kacige, ali se ispostavilo da je to bio miraž.

Priča koja prati igru pomalo je isforsirana da bi ispratila mehaniku respawnovanja posle smrti, česte pojave tokom igranja. Elem, nakon globalne marsovske katastrofe budite se u centru za kloniranje bez sećanja na prošlost. Imate želju da preživite, prazan pištolj, baterijsku lampu i portabl 3D printer, osnovno sredstvo za krafting svega što će vam biti potrebno za život. Na početku ćete bauljati pustarom, skupljati grumenje gvozdene rude i štampati pištoljsku municiju bez koje nećete daleko stići. Naime, površina Marsa, a pre svega okolina napuštenih instalacija (koje kriju loot), vrvi od paukolikih robota različite veličine i snage. Borba s njima jedini je efikasan način za namicanje XP-a koji vam je potreban za otključavanje planova za neophodan hardver. Trebaće vam sonična kopačica za rudu koja omogućava efikasnije skupljanje resursa, automatska puška, sačmara ili snajper za obračun s jačim robotima (i municija za sve njih, što je poseban talent), granate, alat, hrana i druge stvari. Sistem unlocksa je zamišljen tako da kulminira konstruisanjem objekata za život i proizvodnju resursa, što će vas poštedeti njihovog skupljanja na nasumičnim lokacijama. Kad vas roboti umlate, što se lako dešava jer imaju tendenciju da vam se iza leđa stvore iz ničega i grupno vas iznabadaju, telo sa kompletnim lootom vam ostaje na mestu pogibije, a vi se praznih džepova respawnujete u centru za kloniranje. Ako vas (teorijski) ubije drugi igrač, opljačkaće vam sve što ste nosili sa sobom, ali nakon smrti od robopauka možete da se vrnete po tijelo i sprečite gubitak višesatnog skevendžinga.

U igri morate da vodite računa o zadovoljavanju realnih telesnih potreba kao što su kiseonik i hrana. Oba merača vam se relativno brzo prazne, a njihovo podizanje zavisi od stepena na kom se nalazite u zauzdavanju elemenata i okoline. Na početku, kiseonik ćete puniti na specijalnim pumpama koje se nalaze blizu svake veće instalacije poput hidroponične farme, stambenog kompleksa, rudarske postaje ili nečeg osmog. Možete ga dopunjavati i bocama koje vam se nalaze u inventaru, a koje nalazite okolo ili ih štampate kad se dokopate planova. Hrana je malo zaguljenija jer je nikada nema dovoljno. I nju ćete na početku nasumično nalaziti u kontejnerima i kredencima po napuštenim bazama ili je štampati od generičke biomaterije koju takođe nalazite kao loot. Kad se jedared skućite i podignete krov nad glavom, napravićete i mini-farme koje će vam zadovoljavati potrebe za klopom. Pored planova za hardver koji se otključavaju levelovanjem, dolazićete u kontakt sa kriptovanim planovima koji zahtevaju dešifrovanje pre nego što ih naučite, što se obavlja na kompjuterskim stanicama u odgovarajućim instalacijama.

Memories of Mars operiše po sistemu sezona. Svakih nekoliko meseci kompletan gameworld se resetuje, što je u igri objašnjeno sunčevim protuberancama, čime se briše sav progres koji su igrači napravili, uključujući sve objekte i sve talente. Ovim se sprečava beskrajna dominacija klanova na serverima jer se playing field povremeno ujednačava.

Baš je bez veze što je igra ovoliko prazna. Memories of Mars ima potencijal, koji neće ostvariti ukoliko se ne desi neko radikalno čudo koje će omogućiti da za igru čuje više ljudi. Kapitalizam je surov kao život na Marsu.

Miodrag KUZMANOVIĆ