Multiplayer pucačine bile su prve žrtve battle royale groznice, ali epidemija se nije zaustavila na granicama šuterskog žanra, već je mutirala i počela da kači i ostatak igračke scene.

Razvojni studiji s razlogom ideju BR-a povezuju s kešom, oblizujući se na Fortnite i PUBG, uz ubeđenje da je uspeh preko noći još uvek moguć (u slučaju Fortnitea, radi se bukvalno o uspehu preko noći). Iz tog razloga sve je više eksperimenata koji su oduvek bili pokretački motor igračke umetnosti. Jedan od inteligentnijih jeste opit koji je poljski Techland preduzeo nad Dying Lightom, open world, parkour zombi RPG-om koji je poslednjih nekoliko godina stekao gotovo kultni status. Dying Light: Bad Blood je multiplayer spin-off te franšize, koja će sledeće godine dobiti regularan drugi nastavak namenjen single-player igračima.

Dying Light: Bad Blood je, po rečima Teklendovaca koji su nam igru predstavili na ovogodišnjem Gamescomu, brutal royale multiplayer igra. To „brutal royale” izgovarali su sa kombinacijom pasije i ponosa koju nisam video još od Telenorovog (neuspelog i nadasve napornog) forsiranja termina „pametna mreža”, želeći da se pojam nekako primi u kolektivnoj gejmerskoj geštalt svesti i da se napravi distinkcija od pojma battle royale koji asocira na pucačinu. Pa zar ovo nije pucačina, pitate se vi? Njet. Bad Blood nije pucačina, već sekačina i mlatačina, u kojoj je vatreno oružje krajnje sekundaran, gotovo incidentni faktor.

Svaku partiju Bad Blooda počinjete na matchmaking sabirnom poligonu, čekajući da vas sistem upari sa još 11 igrača i transportuje na urbanu mapu gde se dešava akcija. Na toj mapi, pored vas i konkurencije, postoje i zombiji koji čuvaju svoje „košnice” (hive), ljigavu biomasu koja krije uzorke krvi koji predstavljaju osnovni uslov za pobedu. Cilj igre je da prikupite dovoljno uzoraka i ukrcate se u helikopter za evakuaciju iz zone, koji, naravno, ima jedno jedino slobodno sedište. Da biste pobedili, nije dovoljno da prosto pokokate druge igrače, već morate da prikupite određenu količinu uzoraka da bi vas uopšte primili u helikopter. Uzorci koje su prikupili drugi igrači postaju vaši kad tog igrača ubijete i otmete mu ih.

Kokanje sa zombijima u pokušaju da očistite košnicu i uzmete krv odlična je prilika da vas konkurenti, privučeni bukom, stenjanjem i krkljanjem, zaskoče i zakolju. Svaka uspešna ekstrakcija daje vam XP, čime dobijate privremene nivoe (u smislu da se ne prenose iz meča u meč), koji obezbeđuju više zdravlja i jače udaranje. Upravo iz tog razloga nećete moći da kampujete i da isključivo zaskačete druge igrače radi otimanja plena, jer neko ko je očistio tri-četiri hajva može komotno da sredi igrača prvog nivoa dok drugom rukom melje undeade. Ključ pobede je, dakle, balansirani pristup uz spremnost za trenutno korišćenje prilika koje će se možda ukazati.

Arsenal oružja u igri svodi se na široku ponudu oštrih i tupih predmeta i pomagala – bejzbol palice, bodeži, katane, kose, dvoručni čekići, balistički štitovi... Za daljinski orijentisane igrače, tu su luk i strele i sekire za bacanje. Od sekundarnih predmeta postoje pribor za prvu pomoć i razne nadogradnje za melee oružje (shocker, bleeder itd. – ako ste igrali Dying Light, znate o čemu se radi). Vatreno oružje je retkost i dobija se u formi vazdušnog dropa koji dolazi uz plaćeničko obezbeđenje koje je potrebno savladati ukoliko želite pucaljku koja pruža masnu prednost nad drugim igračima. Naravno, pošto svi igrači vide gde je pao padobran sa zalihama, pokušaj pribavljanja je ekstremno rizičan, čak i ako iz računice izbacimo AI mercove koji su višestruko opasniji od zombija. Vatreno oružje dolazi i u formi molotovljevih koktela, ručnih bombi i nagaznih mina, koji, kao i pribor za prvu pomoć, predstavljaju single use predmete koji mogu da pomognu da umlatite nekoga, ali sami po sebi nisu dovoljni. Zombiji dolaze u osnovnim i specijalnim varijantama, pri čemu su ovi drugi (pljuvači, teškaši...) ređi i motaju se samo oko košnica većeg nivoa.

Iako se nalazi u početnoj fazi early access programa, igra je stabilna i savršeno funkcionalna, bez elemenata koji su puki placeholderi. Zamerio bih joj nekoliko stvari, od kojih je prva i najbitnija siromaštvo mape zombijima. Undeadi ne bauljaju ulicama, već su isključivo koncentrisani oko košnica, što okruženje čini prilično jalovim i praznjikavim. Mnogo bi efektnije bilo da sve vrvi od zombija i da, recimo, kao igrač imate opciju da se pretvarate da ste jedan od njih i to koristite za napade na konkurenciju iz potaje. Takođe, mapa je prilično „ravna”, bez visokih zgrada i konstrukcija gde bi parkour kretanje, koje je zaštitni znak Dying Light franšize, efektnije došlo do izražaja.

Kad tokom sledeće godine izađe puna verzija igre, Dying Light: Bad Blood će biti potpuno besplatan, projektovan da se izdržava prodajom skinova za likove i oružje i drugim kozmetičkim tricama, koje ćete moći i da osvajate igranjem odnosno otvaranjem lootboxova koje zarađujete levelovanjem. Ako želite da ga igrate sada, dok se još uvek nalazi u Steamovom early access programu, moraćete da platite 19,99 evra, čime stičete founder status i dobijate neke unikatne krpice. Vredi naglasiti da, bar za sada, tu kozmetiku (bilo stečenu kupnjom igre, bilo osvojenu u igri) ne možete da prodajete na Steam marketplaceu. To bi pod hitno trebalo da bude sanirano, jer je mogućnost da igranjem zarade neku džidžu krupna motivacija igračima i jedan od faktora koji su doprineli da Counter-Strike: GO i PUBG postanu to što jesu.

Miodrag KUZMANOVIĆ