Izgleda da je hrvatski Croteam u proteklom periodu bio prezauzet radom na Talos Principleu i pravljenjem VR updatea svog najpoznatijeg proizvoda, Serious Sama, pa je teret razvoja potpuno nove igre smeštene u Serious univerzum morao da padne na spoljne saradnike. Tako je danski Crackshell, koji za sobom ima samo jedan relativno nepoznati naslov, Hammerwatch, pristupio izradi nove epizode Štefovih avantura. Letimičan pogled na njihov zvanični sajt ne uliva nadu, jer odaje utisak osrednje strane kodirane u osvit world wide weba, i to u sirovom HTML-u, a za grupnu fotografiju koja bi trebalo da predstavlja razvojni tim upotrebljena je generička slika sa servisa Shutterstock. Možda bi trebalo da nakačimo svoj detektor sarkazma na punjač, ali nismo sigurni da li je u pitanju zbilja ili možda ipak šala u skladu sa uvrnutim humorom po kome je Serious Sam serijal poznat... Bilo kako bilo, Bogus Detour se nakon dve godine iznenadno stvorio pred nama i sa sobom donosi podužu kampanju za jednog ili više igrača, koja se ni najmanje ne trudi da prikrije svoje uzore („Knee deep in the sand”, zvuči li vam poznato?). Na propratnu izlizanu priču o stohiljaditoj vanzemaljskoj invaziji na našu planetu ne treba trošiti reči, jer – koga je briga, daj baruta i dimljenog mesa!

Već prvi susret sa ovom igrom predstavlja svojevrstan šok, jer se radi o značajnom otklonu onoga na šta smo navikli kada sa kutije pročitamo Serious Sam. Umesto očekivanog makljanja sa poligonalnim protivnicima u trodimenzionalnom prostoru, pogled na akciju u Bogus Detouru je izveden u ptičjoj perspektivi, dok se grafički prikaz sastoji od dvodimenzionalnih bitmapa, odnosno sprajtova sazdanih od hrpe piksela, a po kontrolnom sistemu Bogus Detour spada u red twinstick shootera nalik na Robotron 2084, koji ovih dana doživljavaju renesansu. Lepo je videti stare neprijatelje u „novom” obliku, posebno neodoljive i bezglave bombaše-samoubice, a i komadi oružja na koje smo navikli su ponovo tu, počev od dvocevke, dvostrukog lasera, preko lansera raketa i miniguna, do svima omiljenog ručnog topa koji ispaljuje eksplozivnu đulad, s tim što se sada odabir sredstava za separaciju tkiva vrši putem kružnog menija. Ako ipak gajite simpatije prema borbi prsa u prsa, Štef može da se razračuna sa protivnicima pesničenjem ili pak da ih „omaljavi” povećim maljem. S obzirom na 2D topdown prikaz, skok je izostavljen jer ne bi ni imao neku upotrebnu vrednost, ali je zato uvedena mogućnost izvođenja koluta po zemlji, koji istovremeno služi za izbegavanje neprijateljske paljbe i brže kretanje (Štef, inače, bezvoljno mili po ekranu kao da je krenuo na taštin rođendan), ali njegova upotreba troši energiju koja se sporo obnavlja. Širom nivoa razasute su zvezdice koje se koriste za kupovinu perkova koji igru obogaćuju trunčicom RPG-a i svrstani su u tri grupe: borba, preživljavanje i efikasnost naoružanja. Pored Štefa, možete da se opredelite i za neki drugi skin, kao što je Bogus Beret, Hilarious Harry, Pirate Pete i slični amaterski pokušaji aliteracije.

Majušni Bogus Detour je znatno sporija igra od trodimenzionalnog tate, što ne znači da je akcija manje haotična, za šta su zaslužni beskrajni talasi protivnika koji se nemilice slivaju niz ekran. Ubrzo biva jasno da srljanje u Rambo stilu ne vodi ničemu, već je problemu spašavanja žive glave potrebno pristupiti taktički, ali i dalje funkcioniše dobri, stari circle strafe (ide maca oko tebe, narodski rečeno), tehnika koja je uobičajena u 3D shooterima, kao i kajtovanje, odnosno navođenje grupe protivnika u uzan prostor ispraćeno laganom paljbom iz dvocevke ili bacanjem eksploziva koje rezultuje ekspresnom masovnom sahranom i gomilom simpatičnih crvenih mrlja. Nivoi po kojima masakrirate sve što se miče su ogromni, ali se pokazalo da je megalomanija lica odgovornog za level dizajn mač sa dve oštrice. Prostrane zone igri daju dubinu, uspešno produžuju njen rok trajanja i podilaze igračima koji poseduju avanturistički duh, ali, sa druge strane, iritiraju do krajnjih granica jer mapa ili makar kompas kao funkcionalni elementi gameplaya jednostavno ne postoje – umesto mrvica, krvavi trag koji ostavljate za sobom je jedini putokaz, pa će vam za prelazak nivoa u proseku biti potrebno više od pola sata.

Autori navode poduži spisak različitih multiplayer režima, u koje spadaju obična i team varijanta deathmatcha, versus, survival, king of the hill i ostali manje-više poznati vidovi zabave za više igrača, ali je, nažalost, u trenutku pisanja ovog teksta lista servera bila potpuno prazna. Za privremenu utehu ostavljen je editor nivoa koji se isporučuje uz igru, kao i mogućnost aktiviranja naročitih switcheva na početku partije za jednog igrača. Switchevi su zapravo modovi nalik mutatorima sa kojima smo se ranije sretali u Unreal igrama i ima ih raznih: automatska dopuna healtha, startovanje kampanje sa jednim jedinim health poenom, bezbroj života (ili samo jedan), hardcore mod, koji isključuje snimanje statusa, randomizacija perkova, nasumično generisanje rasporeda nivoa i dropova (pod duhovitim nazivom „boguelike”) i drugi. Pored glavne kampanje, za sada je tu jedino još improbable survival režim, što je samo malo drugačiji naziv za dobro poznati wave attack, odnosno vremenski neograničena borba protiv nadolazećih talasa protivnika, pa dokle izdržite.

Priznajemo da smo bili skeptični, ali se ispostavilo da je Serious Sam’s Bogus Detour na kraju i uprkos pomenutom nedostatku mapiranja terena, vraški zabavan, igra koju treba osetiti „pod prstima”, preko potreban odmor od ultramodernih trodimenzionalnih pucačina (tačnije, monotonih corridor shootera) i nostalgično podsećanje na davno prošlo doba kada su spomenici igračke kulture kao što su Chaos Engine i Alien Breed harali 16-bitnom scenom. Jedino nedostaje relaksirajući zvuk oranja flopi-drajva.

Jan ČMELIK