Imajući u vidu lavinu naslova mahom zasnovanih na grčkoj (odnosno rimskoj) mitologiji, igra koja se bavi drevnim persijskim predanjima zaista zvuči kao great success. Garshasp: The Monster Slayer, prva iranska igra u „Svetu kompjutera”, nije ni izbliza veliki uspeh, ali joj se na izboru tematike ne može zameriti. Scenario je već druga priča – ako se to što The Monster Slayer ima uopšte može nazvati scenarijom.

Raskrstivši s dijalozima, razvojem likova i svim ostalim obeležjima kvalitetne priče, Iranci okupljeni pod imenom Dead Mage Studio išli su čak dotle da zaplet liše dešavanja bilo koje vrste! Ruku na srce, uvod postoji...

Dok traži avanturu putujući po zemlji, Garshaspovu svakodnevicu remeti pojava svirepih Deva. Pošto je nanjušio nevolju, lovac na beštije daje se put grada Siavošgarda. Međutim, prekasno. Tamo zatiče nemilu scenu – Hitasp, kralj Deva, zadaje kobni udarac Garshaspovom rođenom bratu. Naravno, it’s payback time, tokom kojeg od daljih zbivanja nema ni korena! Garshasp će dospeti u novu oblast, narator će pročitati nekoliko rečenica o mestu u kojem se naš junak obreo i tako do kraja igre. Za ostvarenje koje bi trebalo da bude epska priča o osveti i junaštvu (čitaj: akciona limunadica) The Monster Slayer previše podseća na loš putopis. Čak je i Lost Planet 2 bolji od ovog.

Kada smo pomenuli drevna persijska predanja, mnogi čitaoci nesumnjivo su pomislili na Princa od Persije. Međutim, uprkos tome što sličnosti postoje, suštinska razlika je u tome što su igre sa Prinčevim žigom uobličene na osnovu arapskih legendi sabranih u slavnom delu „Hiljadu i jedna noć”, donetih u Persiju pošto je ona pokleknula pod najezdom Arapa. Garshasp, s druge strane, za svoj pozadinski milje ima da zahvali Avesti, središtu verovanja starih Iranaca (naš pandan joj je Biblija). To načelno podrazumeva mnogo drugačije legende od onih na koje smo navikli. A da li je stvarno tako? To čovek na osnovu ove igre ne može da zaključi. Saznali smo ponešto o tri-četiri Garshaspova odredišta, ali čak ni ta šačica svežih podataka ne znači bogzna šta bez konteksta.

S druge strane, razračunavanje s plejadom Deva i te kako ima svojih draži. Bacajući naglasak na vrtoglavo tabanje, Garshasp je čistokrvni potomak God of Wara, što sa sobom povlači „filmsku” kameru, kombo poteze, mrvicu platformskih deonica i, što je najbitnije, more protivnika koje valja odvojiti od života.

S obzirom na to da borba čini tri četvrtine igre, pohvalno je to što joj je razvojni tim očito posvetio dužnu pažnju. Stičući nove poteze, Garshasp će na koncu igre za pojasom imati dve vrste oružja i desetak komboa (što je sasvim dovoljno, znajući da će prosečnom igraču do odjavne špice biti potrebno svega pet-šest sati igranja). I protivnici zadovoljavaju, iziskujući različiti pristup prilikom okršaja. Garshasp je taman onoliko bezuman koliko treba – ni previše, a ni premalo. Makljanje sa neprijateljima je dovoljno zabavno, a sastoji se od čišćenja područja za područjem uz stalo biranje odgovarajućih poteza i izbegavanje udaraca protivnika. Vremešna formula, ali još pali.

Zato je šteta što je Dead Mage, po svemu sudeći, platio danak neiskustvu – Garshasp je protkan obiljem bubica koje same po sebi zanemarljivo umanjuju stepen uživanja, ali kada se sakupe na gomilu, umeju da stvore gorak ukus u ustima. Uzmimo za primer megdan sa prvim po redu bossom. Dvoboj se odigrava u hodniku dimenzija 4 x 3 metara, od čega glavonja zauzima jednu trećinu. Ukoliko vas on dokači, možete da se oprostite od šestine healtha. Dakle, presudna je eskivaža udaraca kotrljanjem. Međutim, mrka kapa – ne samo da igrač često nema pojma o tome u koju će se stranu otkotrljati, već se i neretko dešava da se ni kriv ni dužan zaustavi na pola puta. Ekser u kovčeg zakucava podatak da je nakon pridizanja potrebno da prođe čitava sekunda dok čovek ne povrati kontrolu nad Garshaspom, što u H&S igrama (kao u Valve Timeu) predstavlja čitavu večnost. Recimo da ste ipak uspeli da ostanete van domašaja ljute grdosije. Dolazite pred njega, zamahujete, i... ništa! Otkazao je sistem za detekciju udaraca, glavonja je uzvratio, et voila – game over. Željni revanša, posežete za opcijom Load Checkpoint, kad ono – međuanimacija koja se ne može prekinuti. Povrh toga, tu je i bespovratno zaglavljivanje u arhitekturi nivoa. Summa summarum: mušičavo kotrljanje, falična detekcija udaraca, međuanimacije nedovoljno kvalitetne da zabave nakon petog gledanja... Neudobna igra.

Dok je čovek u God of Waru mogao da uživa u spektakularnosti krvoprolića, Garshasp deluje neslavno tromo, o čemu svedoči činjenica da je izostala mogućnost da u svakom trenutku prekinete tekući potez. Analogno tome, igrač ne može da izbegne protivničke udarce čak iako ih je prethodno uočio, što narušava tečan tok akcije. Hladan tuš će dočekati i igrače koji su se nadali besprekornoj kameri, jer je ona ovde u izvesnoj meri usporena. Usled svega toga, nije teško uvideti da je Garshasp zapravo niskokalorični God of War, to jest isto ono što je „Godzila” iz 1954. godine naspram najnovijih „Transformersa”.

Drugu stranu medalje čine platformske etape. Ne predstavljajući ništa posebno novo, pokretna sečiva, provalije i ostali davno ukorenjeni sastojci ovakvih naslova uspevaju da budu dovoljno upečatljivi i šaroliki. To je zasluga umešno nanete šminke, ali i činjenice da je mirnija strana igre premazana tankim avanturističkim slojem. Sve to, potpomognuto kratkim rokom trajanja, dozvoljava da igra većim delom ostane sveža.

Konačna ocena ide u korist Garshaspa. Presudila je nestašica ovakvih naslova, budući da još od Darksidersa nismo imali prilike da kvalitetnije kasapimo & seckamo. U svakom slučaju, Irancima treba skinuti kapu – nezavisna su ekipa, a još nisu potpisali nijednu 2D puzzle arkadu.

Aleksandar ĐURIĆ