Šta je zajedničko svim izdanjima Virtua Tennisa? Verovali ili ne, in each and every one pojavljuje se Tomi Has! Još od prvog izdanja 1999. godine, ovaj nemački teniser nalazi se u aktivnom rosteru. Drugi igrači dolazili su i prolazili, a on je ostajao. Ipak, to nije jedina „poznata” Segine čuvene igre. Naime, Virtua Tennis je zakleta arkadna reprezentacija belog sporta i ma šta mu autori radili, uvek je bio namenjen onima koji vole tenis, a nisu zagriženi ljubitelji simulacija (poput Top Spina). Naravno, četvrti deo donosi pregršt novina koje produbljuju to arkadno iskustvo i cementiraju poznati sistem igranja pickup&play. Gledajući spisak noviteta, najpre će vas privući podatak da su obezbeđene 3D stereoskopija i podrška za Move/Kinect sisteme upravljanja, te podatak da će se igra pojaviti i za PC – tamo negde na gospodnje (ne kaže se koje).

Autorski tim je s pravom isticao da će Virtua Tennis 4 biti dosad najzabavniji nastavak. Nebo je dotaknuto umivenim režimom World Tour koji liči na mešavinu nekakve stone igre (Monopola, na primer) i FRP-a. Igrač pre svakog poteza dobija karte za kretanje koje označavaju koliko se „koraka” na mapi može napraviti iz jednog cuga. Na osnovu dostupnih karata (nude pravljenje od jednog do četiri koraka) igrač donosi odluku kojim će se putem kretati (putanje se granaju na više mesta) i na kojim će se poljima zaustavljati. Svaki korak predstavlja jedan dan i veoma je važno planirati rutu kretanja, pošto kulminacija svake sekcije sledi u vidu jednog od četiri gren slem turnira do kojeg je potrebno doći u naznačenom roku. Između početne i krajnje tačke nalaze se polja na kojima ćete odigravati trening mečeve, igrati manje turnire u singlu ili dublu, odosno pristupati treningu kompletirajući famozne mini-igre. Da biste stekli pravo za učestvovanje na gren slemu (pa i ostalim većim turnirima) morate osvojiti određen broj zvezdica. To se postiže odigravanjem trening mečeva, učestvovanjem na manjim turnirima, te posetom polja specijalne namene. Tako možete otići na foto-sesiju, družiti se sa klincima u lokalnom klubu, donirati određenu svotu novca u humanitarne svrhe, dati intervju za televiziju... Sve to donosi zvezdice. Ukoliko unajmite agenta, dobićete i specijalni bonus kao direktan produkt njegovog „menadžerisanja”. Naravno, u celoj priči nezaobilazan je i novac koji dobijate za pobede ili uspešno kompletirane mini-igre. Možete ga trošiti na dodatnu opremu (ne donosi nikakvo poboljšanje performansi, nažalost), angažovanje agenta, te kupovinu kartica za kretanje i obnavljanje energije u specijalnim radnjama.

Iskustveni poeni dobijaju se isključivo bistrenjem mini-igara. Njihovo kompletiranje dovodi do podizanja opšte fizičke spreme, ali i brušenja osobina igrača. Postoje samo četiri kategorije – bazični udarci, igra na mreži, odbrambene mogućnosti i taktičke sposobnosti. U zavisnosti od toga koju ste mini-igru igrali, zavisiće i to na kom ćete polju avanzovati i poboljšati sposobnosti. Kao što možete videti, na delu je nekakav poluautomatizovan sistem nadgradnje. E sad, iskustvo donosi i opciju opredeljivanja za određen stil igranja. Na raspoloaganju je njih 20, od klasične servis/volej igre, preko ziceraške odbrane sa osnovne linije, pa sve do ubitačnih spinova ili nezgodnih slajsova. Izbor stila igranja veoma je važan zbog nove sposobnosti koju poseduju igrači u Virtua Tennisu 4. Naime, pored klasičnih udaraca (spin, slajs i lob), na meniju se sada nalaze i specijalni udarci (tzv. Super Shot). Njih možete koristiti isključivo kada napunite skalu Super Shot, koja je u direktnoj zavisnosti od izabranog stila igranja. Tako se, recimo, u slučaju servis/volej stila njeno punjenje obavlja preciznim servama i reskim volejima, dok je u slučaju odbrambene taktike potrebno vratiti što više udaraca sa osnovne linije kako biste profitirali.

Zanimljivo je to što režim World Tour sadrži samo četiri sezone, geografski i tematski vezane za po jedan gren slem. Nakon njihovog kompletiranja postignuti skor beleži se u listu najboljih rezultata, a vi možete krenuti ispočetka – ići drugim putem, učestvovati na drugim turnirima, igrati neke druge mini-igre... Ukoliko se na kraju sezone plasirate među najbolje, sledi i svojevrsni masters, odnosno shoot-out sa čuvenim Kingom. Kada vam to dosadi, na meniju imate i klasične egzibicione mečeve u singlu ili dublu (podrazumeva se učestvovanje do četiri ljudska igrača), mogućnost online okršaja, savladavanje lekcija u režimu Practice, igranje mini-igara (ukupno ih je devet), odnosno učestvovanje u Arcade modu igranja. Ovaj poslednji podrazumeva igranje jednog meča na svakom od četiri postojeća gren slema. Pamti se najbolji rezultat.

Ono što nas je pomalo razočaralo jeste gameplay. On je tweakovan, podšišan tu i tamo, ali u pojedinim situacijama nije baš sve onako kako bi trebalo da bude. Igrači su i dalje brzi k’o struja, nešto teže menjaju pravac i smer kretanja nego ranije i daleko im je manji „raspon” dohvata loptice. Sve ovo je tako urađeno da bi se smanjio naglašen arkadni doživljaj. S druge strane, udarci su u većini slučajeva čisti kao suza (sem sporadičnih nerezonskih pokreta), ali su suviše mlaki i nemaju potreban impact. Za ovo je zaslužan algoritam koji tera igrača da se pre izvođenja samog udarca pravilno pozicionira. Granica safe zone je do te mere uska da udarci često dobijaju „lumbalon” efekat, jer je vrlo teško zauzeti pravu poziciju pre izvođenja zamaha reketom. Dalje, i pored ovih problema, igra je laka – čak i na najtežem nivou većina kompjuterski vođenih igrača neće predstavljati preveliki problem.

Druga stvar koja nam se nije svidela jesu nekonzistentne tehničke karakteristike. Grafika je sasvim u redu, rekli bismo as good as it gets, ali... Vidi se da je nekim modelima igrača posvećena veća pažnja nego drugim. Ipak, da li Nole liči na Stepaneka kad se smeje ili ne, potpuno je sporedna stvar kada su zvučni efekti u pitanju. Mlaka publika, očajni (čitaj: generički) zvuci stenjanja igrača pod naporom (bukvalno imate osećaj reprodukovanja unapred snimljenog sempla u studiju), te sasvim neubedljiv zvuk udaranja loptice (kao da neko tuče sekirom po deblu) jesu kapi koje prelivaju čašu.

Na kraju da napomenemo i to da Virtua Tennis 4 u verziji za PlayStation 3 donosi ukupno 22 igrača. Starim vukovima kao što su Federer, Rafa, Nole, Mari, Rodik, Venus, Šarapova, Ivanovićeva itd. pridružili su se Del Potro, „kamena ruka” Gonzales, Filip Kolšrajber, Karolina Voznijaki, te tri teniske legende – Boris Beker, Patrik Rafter i Stefan Edberg. Naravno, bez Tomija Hasa to ne bi bilo ono pravo!

Vladimir PISODOROV