Verovatno ne postoji zdrav i prav pripadnik gejmerske populacije koji u isto vreme nije i ljubitelj bar nekog filmskog žanra i da nije maštao o kvalitetnoj igri u kojoj bi mu bila dodeljena uloga režisera atraktivnih i uspešnih filmova. Improviso, nažalost, nije postao takva igra (za to će i dalje poslužiti vrlo dobri The Movies od pre nekoliko godina) jer je nepretenciozno zagrebao neke koncepte i rešenja za koje je nedostajalo snage da se isteraju do kraja.

Igra zapravo predstavlja studentsko-amatersku kolaboraciju Vlade Singapura(!) i Tehničkog instituta u Masačusetsu i kreirana je u prototipsko-istraživačke svrhe sa ciljem daljeg unapređenja veštačke inteligencije igre, koja navodno „uči” iz interakcija igrača. Osnovni koncept cele stvari ubitačno je jednostavan – u pretpostavljenom co-op režimu za dva igrača preuzimate podeljene uloge (režisera i glavnog glumca) u nizu kratkih, predefinisanih scenarija baziranih na B-filmovima iz šezdesetih godina prošlog veka sa vanzemaljskom invazijom kao lajtmotivom. Svaki od scenarija ima jasno određene objektive u kratkim crtama, a na igračima je da na ovaj jednostavan kostur, u hands free maniru, nakaleme što je moguće više kreativnog sadržaja, bilo kroz međusobnu komunikaciju bilo kroz upotrebu ogromnog broja ponuđenih elemenata za interakciju (od raznih filmskih rekvizita, preuzimanja dodatnih uloga, ubacivanja muzike i zvučnih semplova do primitivnog režiranja „grandioznih” scena i ubacivanja specijalnih efekata).

Naravno, sve to podrazumeva prilično arhaičan i nizak kvalitet izvedbe, počevši od više nego uprošćene grafike, preko praktično svih elemenata gameplaya koji jasno ukazuju ne eksperimentalni karakter Improvisa. Glavna zamisao projekta dvojakog je karaktera. S jedne strane, igra potencira maštovito razrađivanje i improvizovanje ponuđenih scenarija od strane involviranih igrača, pokušavajući na taj način da im razvije elementarni „smisao” za glumu i režiju čak i ako se nikad ranije nisu oprobali u bilo čemu složenijem od Are you talking to me ispred ogledala. S druge strane, igra prikuplja sve moguće igračke inpute i dijaloge i pravi od njih bazu iz koje će biti generisani složeniji karakteri likova u filmskoj radnji, sa tendencijom njihovog što kvalitetnijeg profilisanja. Teoretski, to znači da igra na duže staze postaje sve bolja i bolja što je više igrača duže igra, a to bi u budućnosti moglo da stvori nešto zaista vredno pažnje.

Improviso se iz tih razloga ne može ocenjivati niti procenjivati kao klasična igra, čega su i sami autori i više nego svesni. Uz eventualno plodonosno funkcionisanje koncepta u budućnosti, nadajmo se da će programeri prionuti na posao i u vidu dodavanja dodatnih scenarija, šire biblioteke kulisa i bogatije produkcije.

Aleksandar DINIĆ