Već je uvreženo mišljenje da je američka softverska kuća Telltale (uz Džejn Džensen) trenutno neprikosnovena na prestolu avanturističkog žanra. Momci su to proteklih meseci ponovo opravdali iznedrivši tri vrhunska izdanka svojih epizodnih serijala. Među njima posebne hvalospeve zaslužuje prvenac irske firme Strandlooper Animation izdat u saradnji sa Telltaleom. Izvorno zamišljen kao omaž obaveznom štivu LucasArtsa, Hector svakako ide ruku pod ruku sa creme de la creme izdanjima žanra, kako u pogledu forme tako i na planu humora. Za današnje pojmove to je čudo ravno rolpleju koji bi parirao Baldur’s Gateu 2, odnosno hororu koji bi zasenio System Shock 2.

Osnovni podaci o igri ne ulivaju previše poverenja (žanr: komedija, podžanr: parodija) imajući u vidu prezasićenost tržišta ovakvim naslovima. No, ono što Hectora odvaja od suparničkih, mahom fantazijskih parodija jeste to što su ovde na meti znatno aktuelnije teme. Početak avanture zatiče policijske snage britanskog gradića Clappers Wreake u posebno nezgodnoj krizi sa taocima. Nemoćni pred manijakom koji specijalce skida kao glinene golubove, momci u plavom pozivaju u pomoć najveštijeg pregovarača na platnom spisku. Hektor „Značka Pokolja”, svojevrsni spoj Prljavog Harija i Crne Guje, dolazi na mesto zločina rešen da otalja slučaj i vrati se ispijanju piva. Terorista, međutim, ima drugačije planove. U nastojanju da se pregovori uspešno završe, Hektor će morati da opravi mesni sat, pomogne gradskom dobročinitelju, te (sa suzom u oku) sravni sa zemljom središte pornografske industrije Clappers Wreakea, pri tom izvrnuvši ruglu svakojaka policijska ostvarenja sa filmskog platna, britansku omladinu, pornografiju...

Premda je Hector sagrađen na temelju lektire LucasArtsa, ipak ga ne treba trpati u isti koš sa Monkey Islandom i njemu sličnim naslovima čiji sadržaj nikada nije izlazio izvan family friendly okvira. Stoga je Badge of Carnage pravo osveženje – neguje oštar sadržaj protkan „političkim nekorektnostima” kojih nije bilo u avanturama Šejfera, Gilberta i ostalih lukasovaca.

Međutim, nijedna od navedenih vrednosti ne čini ovaj naslov pažnje vrednim toliko koliko to čini vrhunski britanski humor – prvorazredan iz svakog ugla, kupuje igrača već nakon prvog one-linera glavnog junaka i ostaje vanredno dobar do samog kraja. Glasan smeh na svakom koraku gotovo je neizbežan. Prva epizoda Hectora spada u red najduhovitijih avantura (ako ne i igara) koje je potpisnik ovih redova odigrao u proteklih nekoliko godina. Jednom rečju, fenomenalno. Ruku na srce, ukoliko ne baratate odlično engleskim, možda je bolje da prvo odgledate koju sezonu „Mućki” (i to bez prevoda), jer je ovde situacija dvostruko gora.

Da igra ne dobije ocenu veću od 88 pobrinuo se jedini krupniji kamen spoticanja – školski skrojene zagonetke. Nećemo ići dotle da ih nazovemo lošim (jer su sasvim pristojne), ali čitava paleta logičkih zavrzlama igre deluje razočaravajuće bledo naspram bravuroznog humora. Prvo i osnovno, sve mozgalice su poražavajuće naivne, a pride su opterećene i nedostatkom maštovitosti autorâ. Taj propust je izraženiji utoliko što iskušenja nisu podređena zapletu (kao što je, primera radi, slučaj sa računarskim Povratkom u budućnost), već su pripovedna i mehanička strana igre podjednako naglašene. Pomenuti manjak maštovitosti ogleda se u tome što su prepreke ogromnom većinom inventarske prirode, a to podrazumeva neizazovno kombinovanje predmeta i njihovu upotrebu na pravom mestu. Otud se sa strane gejmpleja igra čini pomalo izanđalom, što je neočekivano s obzirom na to da je Telltaleov Monkey Island plenio neobičnim zagonetkama.

Koreni druge, manje omaške autora sežu do „mobilnog” porekla avanture, koja je prvobitno osvanula na iPhoneu. U verziji za PC igra je funkcionalno maltene identična svom konzolnom parnjaku, što se negativno odrazilo na korisnički interfejs naše verzije – izostao je pametni kursor. To znači da je za pozivanje komande ’Use’ potreban dvoklik levim tasterom miša, što je načelno u redu. Često se, međutim, dešava da igra prepozna dvoklik kao samo jedan pritisak levog tastera miša, a to ume da ide na ganglije.

Po svoj prilici, naše oduševljenje igrom najpre je posledica toga što kvalitetan humor vrednujemo više od prijatnog razgibavanja sivih ćelija. Ukoliko je takav slučaj i sa vama, a uz to ste i ljubitelj britanske škole „pljuvačke” komedije, onda će vas svakako obradovati vest da bi naredne epizode serijala trebalo da ugledaju svetlost dana već sredinom godine. Taman dok se uželimo još „neprikladnog sadržaja”.

Aleksandar ĐURIĆ