Zagaziti u kritiku igre kalibra L.A. Noire poređenjem sa smećem kakvo je Mafia II jeste uvredljivo i bezobrazno, ali i neophodno. Oba naslova su linearne krimi drame vođene čvrsto definisanom naracijom; obe su smeštene u otvoreno urbano okruženje koje umesto slobodnog, GTA-olikog „igrališta” funkcioniše kao kulisa; obe igre su skupe, ali samo je jedna glupa... Mafia II je akciona smaračina prepuna likova kojima iz ušiju curi žutilo klišea, dok je L.A. Noire kompleksna, intrigantna detektivska drama sa glumom dostojnom neke premium HBO TV serije.

Gluma, tehnika i forma, tri neodvojiva elementa igre vezani su u nerazmrsivi čvor koji dozvoljava različite interpretacije vezane za žanr igre. Da li je ovo avantura, akciona avantura, detektivski sandbox, interaktivni film ili Frankenštajn sa svim udovima i organima koje smo nabrojali? U igri ima vožnje, pucanja, trčanja i penjanja, ali svaka od muskularno-motornih aktivnosti stoji u debeloj senci detektivskih radnji, traženja dokaznog materijala i ispitivanja osumnjičenih. L.A. Noire nije glorifkovani CSI naslov sa nabadanjem piksela i izazivanjem hemijskih reakcija kojem su prilepljene akcione scene: istražne radnje su, barem s tehničke strane, simplifikovane u stilu krimi drama stare škole, onim u kojima izraz lica osumnjičenog proizvodi smisleniji efekat od dlake gledane pod mikroskopom.

Los Anđeles 1947. godine, okruženje posleratnog optimizma, ovaploćenja američkog sna, rapidnog razvoja i vrtoglave ekspanzije kriminala. Nalazite se u ulozi Kola Felpsa, briljantnog ali krutog detektiva koji rapidno napreduje u službi, čime istovremeno gazi po prstićima korumpiranih moćnika. Isprepletenost lične drame i duhova koji ga proganjaju iz rata, kontakti sa šljamom i plivanje u septičkoj jami trulog grada, nefleksibilnost i požrtvovanost mladog idealiste u urbanoj džungli čija filmska industrija (Holivud) privlači, žvaće i pljuje naivčine iz svih krajeva Amerike čini bazični lajtmotiv igre.

L.A. Noire gameplay baziran je na linearnoj progresiji kroz rešavanje dvadeset jednog slučaja. Ubistva, narkotici, paljevine i ostale nepodopštine predstavljene su kroz presek nekoliko čuvenih slučajeva iz tog vremena („Crna dalija”, recimo). U igri ćete vršiti istražne radnje koje se najčešće svode na jurenje tragova na mestu zločina, ispitivaćete svedoke i osumnjičene, između čega ćete se vozikati po Los Anđelesu, trčati za ponekim osumnjičenim i rešavati opcione zadatke (street crimes). Osnovni problem sa igrom je njen metastatus, koji joj po odsustvu negativnih posledica daje šmek interaktivnog filma. L.A. Noire možete završiti čak i ako niste u stanju da povežete konce slučaja prostim skupljanjem dovoljno dokaza (što se svodi na kretanje scenom i čekanje da vam kontroler zavibrira) za iscrpljivanje svih dijaloških opcija sa osumnjičenima i svedocima. Uspeh u njihovom intervjuisanju uopšte nije esencijalan za napredovanje: tačno, na kraju slučaja komandir će vas napljuvati, dobićete manje zvezdica, ali misiju ćete ipak završiti. Slično važi i za akcione scene, koje možete preskočiti ako ih tri puta „fejlujete”. Vožnja i pucanje su, prema našem mišljenju, mogli biti kompletno izbačeni, a fokus na istraživanje i ispitivanje višestruko pojačan. Kao čista detektivska avantura, L.A. Noire bi možda bio efektniji od ovog akciono avanturističkog hibrida. Srećom, kvalitet zapleta i tehnologije korišćene za njegovo dočaravanje uspešno kompenzuje odsustvo negativnih gameplay konsekvenci.

Tehnologija Motion Capture korišćena za „grebovanje” izraza lica u igri apsolutno je revolucionarna jer gotovo totalno poništava vizuelnu distinkciju između glume u igri i glume na filmu. Pokreti kompletne facijalne muskulature glumaca verno su preneseni u igru i čine bitan elemenat u ispitivanju svedoka i osumnjičenih. Pravljenje „faca”, kolačenje ili vrtenje očima, a često i jedva vidljivi tikovi ugla usana biće jasan pokazatelj da neko nešto krije, izvrće istinu ili otvoreno laže. Ova spektakularna translacija emocije u 3D prikaz je, bez sumnje, najveće tehničko dostignuće u svetu konzolnih igara u poslednjih nekoliko godina. Rockstar Games još jednom pomera granice mogućeg donoseći igru koja ima snažan mainstream appeal: prošle godine ste zapanjili oca i dedu kroz kaubojsku epopeju Red Dead Redemption, a sada pored njih možete da iz cipela oduvate i majku, babu, šurnjaju i snaju, basicaly bilo koga ko voli kvalitetan krimić i ni ne sanja da takav postoji i kao „igrica”.

Bez dobrih glumaca, svaka tehnologija bi bila jalova. Ulogu Kola Felpsa tumači Aron Stejton, koga smo gledali kao Kena Kozgrouva u seriji „Mad Men” (prevedenoj kao „Ljudi sa Menhetna” kod naših nesrećnih TV kompanija). Broj sporednih likova te sjajne serije, koji tumače bitne ili kameo uloge u igri je ogroman: Vinsent Karthajzer (Pit Kembel), Rič Somer (Heri Krejn), Majkl Gledis (Pol Kinzi), te Patrik Fišler (komičar Bobi Baret) u roli glavnog negativca i nekoliko sekretarica u ulozi... sekretarica. Onome ko obožava „Mad Men” i nervira se zbog pete sezone koja je odložena za 2012. godinu L.A. Noire će doneti extra gameplay plezir u formi iščekivanja „ko je sledeći?” Teško je ne zapitati se kako bi sve to izgledalo da je umesto Arona Stejtona glavnu ulogu tumačio fantastični Džon Hem... Zamislite njega u ulozi dark detektiva u dark posleratnom USA megalopolisu!

Miodrag KUZMANOVIĆ