Prošlo je punih šesnaest godina otkako je Teri Pračet napisao roman „Boja magije” („The Colour of Magic”) koji je označio rađanje serije satiričnih romana o diskolikom svetu koji pluta svemirom na leđima gigantske kornjače i četiri slona. Sve do 1987. godine Pračet je na pisanje romana gledao kao na unosan hobi, ali nakon velikog uspeha četvrte knjige („Mort”), odlučio je da se potpuno posveti „Discworldu” i da svoje maštarije podeli sa milionskom čitalačkom publikom širom sveta.

Serijal „Discworld” danas broji preko dvadeset romana koji se uslovno mogu podeliti na tri ciklusa, mada se jasna granica između njih teško može postaviti. Prvi i verovatno najpopularniji ciklus obrađuje dogodovštine nespretnog čarobnjaka Rajnsvinda i njegovog vernog pratioca Prtljaga, drugi, tzv. veštičji ciklus, prati doživljaje najpoznatijih veštica Diska (Bakice Vedervaks i Og), dok trećim, „crnim” ciklusom, dominira sama Smrt sa svojim pomoćnicima. Za razliku od prethodna dva kompjuterska izdanja „Discworlda”, koji su odisali vedrinom i zasmejavali igrače zahvaljujući luckastom Rajnsvindu, ovo treće pripada „crnom” ciklusu, pa otuda u samom naslovu reč „noir”, što na francuskom jeziku znači crno. Glavni junak igre je privatni detektiv Luton koji se ne može pohvaliti uspesima na poslovnom planu. Jednoga dana u njegovu kancelariju upada Karlota Von Ubervald, dama „with-the-big-boobies” iz visokog aristokratskog društva, sa zahtevom da nađe njenog ljubavnika koji je nestao pre nekoliko dana. Naravno, slučaj nestale osobe ubrzo će prerasti u potragu za ubicom koji svoj krvavi posao odrađuje tako što na mestu zločina ostavlja dokaze koju upućuju direktno na Lutona.

Već na prvi pogled se vidi da Discworld Noir ima malo toga zajedničkog sa prethodnim nastavcima. Izuzimajući činjenicu da se sve događa na Disksvetu, odsnosno u njegovom glavnom gradu Ank-Morporku, te da se radnja delimično odvija na već dobro poznatim lokacijama kao što su Nevidljivi univerzitet, vladareva palata ili Hram malih bogova, ova avantura ni vizuelno ni konceptualno ne liči na starije Discworld igre. Grafika se u najkraćem može opisati frazom: „crnci u tunelu”. Većina lokacija obavijena je mrakom, a eksterijeri su dodatno začinjeni kišom koja lije kao iz kabla i povremenim udarima gromova praćenih sevanjem. Autor ovih redova se ne seća kada je poslednji put bio prinuđen da neku igru igra isključivo u zamračenoj sobi ili noću; u slučaju Discworld Noira to je apsoulutni imperativ. Pohvalno je što kursor ima zavidnu veličinu, tako da je mogućnost da igrač ne uoči neki bitan objekat u sveopštem crnilu scene ipak svedena na minimum. Grafika se, i pored konstantnog mraka, može oceniti kao lepa, iako se na pojedinim mestima uočavaju grubi prelazi između boja. Izvođenje je slično Grim Fandangu: svi likovi su trodimenzionalni modeli, koji se kreću u statičnim 3D scenama, s tim što se ovde za pomeranje glavnog junaka i njegovu interakciju sa okolinom ne koriste kursorski tasteri, već stari dobri „point & click” sistem.

Specifičan grafički stajling i turobna atmosfera nisu jedine karakteristike po kojima se ova igra razlikuje od svojih prethodnika. Discworld Noir je tipična dijaloška avantura u kojoj je nedostatak većeg broja predmeta (ima ih svega dvadesetak) nadoknađen problemima koji se rešavaju kroz razgovor sa drugim likovima. Luton, odnosno igrač, dolazi do potrebnih zaključaka dedukcijom, a na osnovu iskaza svedoka i osumnjičenih osoba, pri čemu se ono najbitnije zapisuje u beležnicu u vidu kratkih teza. One se uz pomoć posebne opcije („clue pointer”) mogu međusobno kombinovati, što igrača upućuje na nove zaključke i usmerava istragu u pravom pravcu. U drugom delu igre, nakon što se zarazi likantropijom, Luton stiče sposobnost da se po slobodnoj volji pretvara iz čoveka u vukodlaka i obrnuto. Slučaj tada dobija novu dimenziju zato što junak počinje da koristi čulo mirisa kao sredstvo za otkrivanje detalja koji se golim okom ne mogu videti. Različite mirise koje Luton oseća, igrač na ekranu vidi u obliku jarkih boja koje se prelivaju jedna u drugu. Uzorci mirisa (boja) skladište se u poseban prozor i njihovim međusobnim poređenjem dolazi se do novih informacija. Takođe, u trenucima kada se nalazi u obličju vukodlaka, detektiv ima istančan sluh, čime je u mogućnosti da čuje razgovore koje inače ne bi mogao.

Iako je sav zaodenut u crno, Discworld Noir poseduje sofisticirani pračetovski humor, prepun ironije i aluzija na neke poznate ljude i aktuelne događaje. Neke od scena imaju realne šanse da postanu antologijske, kao na primer ona u kojoj se Luton sreće sa Larom Kroft, odnosno njenim alter egom (Laredo Cronk) koji živi na Disksvetu i pljačka sve što joj padne šaka (od zlatnih mačeva, pa do zlatnih štapića za ražnjiće). Smrt, koja je ponovo jedan od glavnih aktera igre, ovoga puta ne ide u Holivud da bi snimala srceparajuće filmove, već se sticajem „neobičnih” okolnosti pojavljuje kao krunski svedok istrage, „džoker” koji lako može da razreši dilemu oko ubice, ali uporno ćuti zbog prirode svoga posla (ko je lud da sam sebi minira posao od koga živi?).

Discworld Noir je sjajan omaž „crnom talasu” koji je literaturu i filmsku umetnost zahvatio sredinom ovog veka. Vizuelno možda nije dopadljiv kao njegovi prethodnici, ali je svakako vredan igranja.

Slobodan MACEDONIĆ