Dobri umetnici pozajmljuju, veliki umetnici kradu. Ako se ova mudrost prihvati kao istinita, onda se za ruski Colibri Games može reći da po veličini stoji rame uz rame s Dostojevskim ili Pikasom. Besramno preuzevši vizuelni izraz igara iz kuhinje Amanita Designa, Rusi su The Tiny Bang Story zamislili kao most između Machinariuma (odnosno, serijala Samorost) i stvaralaštva hidden object giganta Big Fish Gamesa, zadržavši pri tom najbolje iz oba sveta.Težište je, dakle, na traganju za skrivenim predmetima razbacanim širom ekrana. Tu nema zamerki – objekti su vešto utkani u okoliš, s desne strane monitora prostire se meni sa podacima o broju i svrsi predmeta, a na raspologanju je i sistem za davanja smernica kada se igrač zaglavi. S druge strane, u duhu zanimljivijih članova porodice Velike ribe, The Tiny Bang Story koketira i sa avanturističkim žanrom, što je činjenica koju ilustruje pregršt glavolomki. E, tu već imamo dve ozbiljne primedbe. Prva se odnosi na otrcanost celokupne palete logičkih zavrzlama – zanimajući se avanturama duže od nekoliko godina, prosečni avanturista bez sumnje je već izmozgao sve mozgalice i doakao svim izazovima koje ova igra ima da ponudi (doduše, čak i ponovno rešavanje oprobanih zagonetaka ponekad predstavlja valjanu hranu za mozak). Mora se, međutim, priznati da su autori sami samcijati skrojili trunčicu ganc novih iskušenja. Hurrah za njih, kuku lele za nas – bolje bi bilo da su se manuli ćorava posla. To tvrdimo jer su originalne zagonetke izdašni izvor frustracije sve dok čovek, najčešće kombinacijom puke sreće i walkthrougha, ne uspe da iznađe rešenje, nakon čega neumitno sledi misao: „Bilo, ne ponovilo se!” Jednom kada vam nebulozna iskušenja dignu živac, tu su živopisni krajolici i dražesna zvučna podloga, preslikani iz Machinariuma, da vrate stvari na svoje mesto. Doduše, da budemo pošteni, ovo je znatno vedriji naslov od svog uzora. Svi propusti na stranu, činjenica je da je lenjog nedeljnog popodneva Sitna planeta na kojoj se igra odvija zaista prijatno mesto za odmor. No, neizbežno se postavlja pitanje – gde povući liniju kada je reč o plagiranju? Kventin Tarantino je, recimo, krao gde stigne, ali je isto tako umeo da utvrdi granicu između omaža i bezočne kopije – malo odavde, malo odande i eto nečeg novog. Suština je, naime, u ovom „malo”, a to ni u kom slučaju ne važi za The Tiny Bang Story. Dok je u pucačinama jednoobrazno napucavanje ne samo prihvatljivo već i istinski zabavno, to se za avanture, koje su u tom pogledu specifičan žanr nalik sedmoj umetnosti, nipošto ne može reći. Uostalom, ko još želi da iznova lomi glavu nizom bezbroj puta rešenih problema? Otuda je pred publikom dilema – da li je prepoznatljivi štimung još u stanju da prodrma maštu kao što je to svojevremeno činio Samorost? Odgovor na to pitanje prepustićemo vama. Aleksandar ĐURIĆ | | |
