U sivoj reci igara srednje ili niže srednje kategorije, onih što stoje u širokom procepu između indie naslova i budžetnih teškaša AAA klase, ponekad se nađe opal koji vas tera da ga, u mešavini iznenađenja i frenetičnog entuzijazma, igrate otvorenih usta, sve zaplićući jezikom u dozivanju ukućana: „Dođi da vidiš ovo, leba ti!”

The First Templar nije takva igra. Ova srednjobudžetna hack & slash akciona avantura sa RPG elementima, kreirana od strane bugarske firme koja je uspešno revitalizovala Tropico (Haemimont Games), mnoge stvari radi prosečno ili čak loše. Stvari koje radi dobro, međutim, fino kompenzuju nedostatke tehničke i pripovedačke prirode.

Osnovna potka igre jeste potraga za svetim Gralom u evroazijskom okruženju ranog 14. veka, eri u kojoj krstaške kraljevine u Maloj Aziji konačno posustaju pod najezdom Saracena i u kojoj pohlepni francuski kralj Filip IV Lepi priprema zaveru protiv templarskog reda. U ulozi Kelijana od Aristida, viteza templara, jurcaćete od Kipra, Akre, Francuske i drugih lokacija, kokati se sa Saracenima, pustinjskim razbojnicima, dezerterima, Filipovim vojnicima i drugim, zavedenim templarima, prateći trag Grala i razmrsujući konce davnašnje zavere, literarno osmišljene sa prstohvatom „denbraunovštine” i uticaja trećeg filmskog „Indijane Džonsa”. Okvirni ton igre, Kelijanovi motivi i način na koji momak doživljava svet i rešava njegove probleme jeste ono što igru izdvaja iz jezera generičkog šuta.

Na filmu i televiziji već duže vreme je popularno zezati hrišćanstvo i hrišćane, što se ponekad preliva i na igre. Hrišćanin je uvek neko ko je zatucan, a ako slučajno uradi nešto na opštu korist, to će biti iz profanih, humanističkih razloga, i to obavezno posle samospoznajnog fleša da „su popovi lopovi, a mi ljudi treba da se poštujemo jer je tako rekao Monteskje”. The First Templar je igra koja šutira prašinu u lice tom retardiranom klišeu. Ovo je igra u kojoj pobeđuje vrlina, ali vrlina oličena u vitezu koji ne slavi „Light” ili neki osmi, multivalentni entitet, već istorijsko-dogmatski i verodostojno sledi hrišćansku veru. Kelijan od Aristida je Hristov vojnik, ali je njegov templarski žar predstavljen kao požrtvovanost, nikad kao fanatizam. Što je najbolje, niko se zbog toga ne izvinjava! Nema splash screena sa izjavom da je igru napravio tim sa „raznovrsnim verskim ubeđenjima” zbog koje Assassin’s Creed i Ubisoft nikada neće biti kul, bez obzira na sumanuti kvalitet tog serijala. The First Templar je njegov kljasti, siromašni antipod, ali onaj koji tokom igranja stvara toplotu oko srca.

Fajtovati ovaj dobar fajt nećete sami, već u društvu AI kompanjona ili drugog igrača (igra podržava 2 player co-op). Na početku (i nakratko pri kraju) društvo će vam praviti templar Roland, projektovan kao fanatični Tajtus Pulo, dok će vam u najvećem delu igre društvo praviti Marija, ćerka krstaškog lorda koju je inkvizicija optužila za jeres (ne, Kelijan neće podleći telesnim iskušenjima niti će biti ikakve romanse između njih). Likvidacijom protivnika i ispunjavanjem obaveznih i opcionih zadataka, vi i vaš partner sticaćete XP koji ćete koristiti za otključavanje novih udaraca, kombo poteza ili za pazar nekog pasivnog poboljšanja. Nekoliko nivoa igre ima čisto istraživački karakter i u njima ćete se isključivo boriti sa prekidačima, zamkama i tajnim prolazima. Ove deonice su (pretežno) dosadne i stoje u oštrom kontrastu sa tečnom, dinamičnom i nadasve uzbudljivom borbom. Da ne govorimo o tome što na nekoliko mesta, a posebno pri kraju (Temple of the Nine), postoji nekoliko glupih zagonetki koje podsećaju na bag i zahtevaju guglanje rešenja.

Tehnički dometi igre, odnosno mogućnosti 3D enginea igre oštro su podeljene između odlične, fluidne animacije i detaljno projektovanih PC i NPC modela, i bledog, nedovoljno definisanog i nezgrapno dizajniranog okruženja. Zlu ideju nevidljivih zidova koji ograničavaju kretanje igra podiže na viši nivo implementacijom čestih mikroprepreka koje zahtevaju zaobilaženje. Problem je najevidentniji na „otvorenim” nivoima (selo pre zamka blizu kraja igre, recimo), gde će vas kamenčići u visokoj travi, tarabice, žbunje i druge gluposti stalno ograničavati u kretanju, čineći poluvidljivi lavirint u kome su saplitanje i šlajfovanje u mestu dominantni gameplay element. To ruinira svaki trag zabave koji donose sloboda i istraživanje – sve bi bilo mnogo bolje da su Hemimontovci, svesni limita svog 3D enginea, igru projektovali u striktno linearnom maniru.

Naposletku, valja se dotaći i preopširnosti. The First Templar je prilično dugačka igra (11 i više sati), a priča na momente deluje nategnuto i veštački produženo. Što bi rekao neimenovani autor iz Zemuna, završava se sto godina k’o director’s cut trećeg dela „Gospodara prstenova”.

Miodrag KUZMANOVIĆ