Kao što je i obećao, Ubisoft je, kao i u prethodna dva slučaja, tokom marta obradovao vlasnike PC-ja najnovijom u nizu Assassin’s Creed igara, u kojoj su konzolaši imali prilike da uživaju pretposlednjeg meseca prošle godine. Brotherhood, kao što većina igrača verovatno već zna, predstavlja kvazinastavak Assassin’s Creeda 2, produbljujući priču koja će u svojoj zavšnici početi da pruža pipke ka izvesnom trećem delu sage o kasti harizmatičnih ubica koji ordiniraju kroz vekove.

Kao što je već naglašeno u opisu igre za konzole (SK 12/2010), početak igre se bukvalno preklapa sa završnicom AC dvojke. U retkim trenucima empatije prema svojim visokoprofilnim metama, a zaslepljen tehno čudesima ispod Sikstinske kapele, Ecio odlučuje da poštedi papu Rodriga Bordžiju i zadovolji se misterioznim artefaktom Apple of Eden prilikom bekstva iz Rima sa svojim stricem Mariom. Nakon kratkog predaha (i tutorijala) u Eciovoj sigurnoj luci gradiću Monteriđioniju, simpatičnog ubojicu i njegove saveznike napadaju armije pod vođstvom Čezara Bordžije, odlučnog da nađe pomenuti artefakt i osveti se Eciju zbog ranijih ubistava. Potučen do nogu (i statusa i opreme resetovanih na nulu), Ecio kreće put mukotrpne vendete ulicama Rima i finalnog raščišćavanja računa sa klanom Bordžija, kao i templarskim legijama koje mu služe.

Sve ono što sledi predstavlja raskošnu implementaciju mnogo novih elemenata gameplaya ili varijacije starih, što obezbeđuje dovoljno svežine da se Brotherhood može posmatrati praktično kao potpuno nezavisna igra kojoj nije potreban oslonac na izvornik. Da ne bismo gubili vreme na čitav niz glavnih i sporednih misija u perfektno rekreiranom renesansnom Rimu, od važnijih novina pri vrhu liste svakako su mogućnost brzog obilaska grada mrežom podzemnih tunela, kao i „otključanom” jahanju po gradskim ulicama, što predstavlja zahvalnu alternativu veranju po krovovima i/ili probijanju po ulicama. Pored izvršavanja misija i pronalaženja manje ili više skrivenog blaga, svoje finansije uvećavaćete i varijacijom apgrejdovanja poseda iz bazne igre. U Brotherhoodu se ovo ogleda u restauraciji zapuštenih kovačnica, prodavnica, banaka i štala, kao i obnavljanju većih landmarkova i objekata Rima, koji vremenom akumuliraju čitavo bogatstvo u odnosu na inicijalnu finansijsku injekciju koju morate da investirate u svaku od ovih „popravki”. Pre toga, što je još jedan od glavnih novih featuresa igre, potrebno je pojedinačne rimske distrikte osloboditi stiska Bordžija asasinacijom obližnjeg kapetana straže i paljenjem pripadajuće osmatračke kule. Dotični komandiri su po pravilu uvek u društvu manjeg ili većeg broja potčinjenih, što često podrazumeva direktnu konfrontaciju, ali će igra zahvaljujući svom robusnom upravljačkom sistemu i te kako znati da nagradi i igrače koji pažljivo planiraju, osmatraju, prikradaju se meti i celu stvar završavaju jednim udarcem. Novina je i to što Dezmond sada u svakom trenutku može da prekine svoje Animus sesije, razgovara sa ostatkom ekipe u „stvarnom” životu, proverava svoj i tuđe mejlove ili protegne noge po napuštenom posedu Monteriđioni.

Pomenute kontrole i dalje su među retkim stvarima u igri koje zaslužuju objektivnu kritiku, jer je potrebno mnogo uvežbavanja, grešaka, ispravki i padova u prazno da biste od Ecija napravili renesansnog nindžu besprekorne egzekucije. Sada deluje, da li zbog „gušćeg” spleta ulica i trgova Rima ili povećane detaljnosti igre, da je broj referentnih tačaka koje Ecio uzima u obzir prilikom vešanja, kačenja, skakanja i puštanja daleko veći, što može da izazove probleme u situacijama kada flawless niz akcija biva prekinut nekom banalnom greškom ili sporom reakcijom. Srećom, u okviru vašeg Animus desktopa (taster ’Esc’ u bilo kom trenutku igranja) moguće je odraditi čitavu seriju različito osmišljenih (i prilično zahtevnih) virtuelnih izazova (nalik na sajber-misije iz Metal Gear igara) koje treba maksimalno da vas pripreme prilikom „pajanja” rimskih fasada u samoj kampanji/multiplayeru.

Multiplayer komponenta, naizgled nespojiva sa koncepcijom same igre koja potencira solo akrobatisanje, zapravo je sjajno implementirana i osmišljena. Pored nekoliko standardnih i očekivanih modova (klasično krljanje sa protivničkim asasinima, eskort, varijante lova na protivnike, pelješenje kovčežića sa zlatom i slično), glavna zvezda Brotherhooda je Wanted režim (i njegove varijacije: Advanced Wanted i Assassinate). Okosnica ovih modova je, nalik legendarnom Thiefu, potpuna suprotnost mahnitom jurcanju i pokušaju fragovanja oponenata. Ovde je akcenat na efektnom stapanju sa masom na ulicama (sa modelom vašeg lika koji je takođe pripadnik populacije), pažljivom i neupadljivom ponašanju i sokolovskom osmatranju da li neko od protivničkih igrača krši neki od ovih imperativa. Sve to stvara sjajne situacije nabijene tenzijom jer ste u isto vreme i lovac i plen, nikad potpuno sigurni da li vas neko upravo posmatra dok vi to isto radite nekom trećem.

S tehničke strane nema mnogo iznenađenja u odnosu na prethodni deo igre. Grafika je ista, ali primetno krcatija detaljima (verovatno zbog specifične arhitekture samog Rima), i sa nekoliko sitnica koje su ispolirane (bolja optimizacija enginea, manji broj grafičkih glitcheva u vidu kasnog iscrtavanja terena i slično). Sa zvučne strane igra je, i više nego ranije, pravi praznik za uši, bilo da uživate u fantastičnim glasovima protagonista i pratećih likova (sa perfektnim italijanskim naglaskom) bilo da je u pitanju izvanredna muzika koja je neretko aranžirana u skladu sa dešavanjima na ekranu.

Aleksandar DINIĆ