Srbija će biti prva sila ovog dela sveta”... Naslovna strana izvesnog časopisa desne orijentacije iz Miloševićevog vremena zbog koje je potpisnik ovih redova zamalo pao u šaht od smeha. Ispod ove muskularne teze sedeo je pokojni Dragoš Kalajić, koji je predvideo da će posle dvehiljadite Srbija konačno pobediti kompletno okruženje i postati dominatni head honcho Balkanskog polustrva i drugih obližnjih poluostrva.

Da bi nešto bilo zabavno ne mora da bude plauzabilno, rajt? Kako vam zvuči invazija Severne Koreje na Ameriku? Kao nešto što se može progutati ako je lubrikovano šarmom i dobrom produkcijom, ili kao kovački nakovanj? Pozornicu za igru setuje detaljno elaborisani tajmlajn projektovan kao serija news flešbekova, u čijoj prvoj sceni vidimo Hilari Klinton, koja optužuje SK za potapanje Čeonana. U sledećim fleševima saznajemo da je Kim Džong Il umro, a da je S. Koreju preuzeo K. Dž. Un, njegov najmlađi i najdeblji sin. Mic po mic, usledili su ujedinjenje poluostrva, globalna energetska kriza, slabljenje dolara, američko povlačenje sa Pacifika, kapitulacija Japana koji je dobio status korejskog vazala, da bi 2027. Ujedinjena Koreja izvršila invaziju i okupirala Sjedinjene Američke Države. Ako je i od Milijusa, mnogo je... Da, da, ovo je pisao „onaj” Džon Milijus, slavan po prvom filmskom „Konanu”, poznat i po „Crvenoj zori”, filmu iz 1984. godine, u kome ulogu okupatora Amerike glume Sovjeti. Napisao je scenario za igru pokravši samog sebe. Napad SSSR-a na zapadni svet nešto je o čemu se u periodu Hladnog rata i crvenog arsenala od 50.000 tenkova još i moglo razmišljati, dok se za ovaj iz Homefronta u najboljem slučaju može reći da je maštovit, a u najgorem da je kriminalno glup.

Prvi i osnovni problem s igrom jeste to što sebe i svoj nebulozni scenario shvata krajnje ozbiljno. U uvodnoj, skript deonici prvog nivoa vidimo scenu u kojoj korejski vojnici streljaju oca i majku deteta koje vrišti od straha; tokom igre nagledaćete se ozbiljne doze ubijanja civila i razaranja, a u jednoj sceni ćete uskočiti u masovnu grobnicu i ušuškati se ispod mrtvog crnca da biste izbegli korejsku patrolu. Nije toliko problem u nasilju, koliko u apsorpciji ozbiljne ratne priče čiji intro izaziva grohotan smeh.

S tehničke strane, stvari ne stoje mnogo bolje. Homefront je ekstremni primer hodnik-pucačine urađene u Unreal 3 engineu, u kojoj prolaskom kroz nivoe sve vreme zadnjicom i laktovima zakačinjete nevidljive zidove. Igra je projektovana kao Call of Duty klon, prepun skriptovanih situacija u kojima glavnu reč ne vodi igrač već NPC karakteri koji ga vode. Ovo poslednje je presudno, ne toliko zato što vam igra sugeriše da ste nebitni, već isključivo zbog činjenice da puls igre ni u najmanjoj meri ne diktirate lično. Prolazak kroz svaka vrata, šaht, rupu u zidu ili neki devetnaesti tranzicioni marker nemoguć je pre nego što ostatak ekipe prvi proturi svoje noseve i kolena. Posle petnaestog šlajfovanja u mestu, stiskanja tastera ’W’ i barijere od koncentrovanog vazduha koja vas sprečava da napravite korak napred, ozbiljno ćete se iznervirati. Hoćemo igru, a ne interaktivnu ratnu mashinimu! Frontlines: Fuel of War, prethodna igra Kaos Studiosa, bila je mnogo otvorenija, udobnija i smislenija od ovog multiplatformskog satrapa. Jedini zaista solidan segment igre je nivo u kojem pilotirate helikopterom, eskortujete otete cisterne sa gorivom i kokate Korejce raketama i miniganom. Šteta je što jako kratko traje i što vam posle njega sledi još jedna (na sreću finalna) bljak misija...

Kraj prekratke kampanje (tri sata za prosečnog igrača) neodoljivo podseća na „Partizansku eskadrilu”. Sećate se scene kada Dalibor, major i ekipa kreću da unište most, polećući modernim avionima sa betonske piste, dok se u daljini vidi betonska kula kontrole leta. Odakle se to sve materijalizovalo, kada su do pre dva minuta imali jedan fizeler štorh, livadu i dve litre benzina? U finalu Homefronta ekipa se spaja sa US armijom, koja ima tenkove, avijaciju, logistiku i nove, nerasparene uniforme, neobičan arsenal za zemlju koju vam igra prikazuje kao okupiranu ruševinu po kojoj korejski odredi smrti neometano haraju.

Homefront potencijalno vadi multiplayer, o kome se ne može reći bogzna šta, osim da poseduje namenske servere, sistem otljučavanja oružja i opreme iskustvenim poenima i druge elemente esencijalne za post Modern Warfare pucački multiplayer. Izvesni kontraški šarm igre proizlazi iz činjenice da u ulozi Severnokorejca možete napucavati US marince, što vam se može dopasti na način na koji vam se sviđala beta Medal of Honora pre nego što su talibani preimenovani u OpFor.

Miodrag KUZMANOVIĆ