Igre rađene po filmovima u većini slučajeva predstavljaju pokušaje velikih studija da na talasu „hajpa” sakupe još malo novca prodajući našminkane poluproizvode. Pomislili smo da Dexter: The Game, zasnovan na jednoj od najboljih aktuelnih serija američke mreže Showtime, neće biti izuzetak od pravila, ali smo se donekle prevarili. Igra jeste poluproizvod, ali je, nažalost, daleko od našminkanosti.

Stavljeni ste u ulogu Dekstera Morgana, krvnog forenzičara u policiji Majamija, koji je svoju patološku želju za ubijanjem usmerio na deljenje pravde okorelim kriminalcima koji su uspeli da izbegnu sankciju pravosudnog sistema. Igra je mešavina avanture i šunjalice, ali prosto se ne zna koji element naslova slabije funkcioniše. U „avanturističkom” delu rešavaćete trivijalne zadatke taksativno ispisane u dnevniku i gubiti vreme na obilje besmislenih, neinventivnih mini-igara koje je razvojni tim uspeo da ubaci u svaku poru igre. Ne postoje problemi u pravom smislu reči, što je prava šteta, imajući u vidu tematiku serije. S druge strane, stealth deo igre uništen je katastrofalnim kontrolama, rigidnom kamerom i nepostojanjem detekcije vidnog polja. Razvojni tim je, u želji da dočara osetljivu tematiku serije i moralne dileme sa kojima se glavni lik neprekidno suočava, implementirao skalu na koju utiču izbori koje pravite tokom igre (uobičajeno za RPG naslove). S jedne strane je dark passenger, Deksterova prava priroda, a s druge je mask, njegova sposobnost da se uklopi u okruženje. Iako zvuči dobro na papiru, ovo rešenje nema nikakvog uticaja na izvođenje – u momentima kada se skala opasno približi svom tamnom kraju, izabraćete nekoliko „svetlih” odgovora u prvoj sledećoj konverzaciji, bez ikakvih posledica na tok dijaloga, i voila – izlečeni ste. S vizuelne strane, igra podbacuje u svakom pogledu – nagledaćete se krzavih modela i ispranih i polupanih tekstura, što će, uz fiksnu nisku rezoluciju i nepostojanje bilo kakve savremene, napredne grafičke opcije, stvoriti utisak da igrate neko amatersko ostvarenje od pre desetak godina.

Igru sa dna donekle podižu dobro napisani dijalozi, fenomenalna (originalna) muzika, solidno režirani sinematici, kao i profesionalna sinhronizacija na čelu sa sjajnim Majklom C. Halom. Prisutna je i celokupna ikonografija „Dextera”, sa svim likovima, međusobnim odnosima i poznatim lokacijama, što će ceniti poklonici serije. Čak su i neki od zapleta igre direktno preuzeti iz serije (Ice Truck Killer iz prve sezone).

Napisati da će se naslov dopasti samo najvećim ljubiteljima serije ne bi odgovaralo istini, jer verujemo da ljudi koji vole „Dextera” imaju makar malo ukusa. Dexter: The Game je dosadan i neizazovan, bagovit i tehnički potpuno zastareo, i kao takav nema nikakvu ciljnu publiku. Jedina dobra stvar koju ova igra može da donese je da ljude koji još nisu gledali seriju zaintrigira da to učine. Neće se pokajati.

Vukašin STIJOVIĆ