Originalni Painkiller koji se pojavio 2004. godine imao je sva obeležja sleeper hita, kombinujući oprobano staromodno izvođenje sa odličnim dizajnom nivoa i za to vreme vrhunskim grafičkim endžinom. Iako igra, nažalost, nikada nije dobila zvanični nastavak, uspeh originala proizveo je više zvaničnih i nezvaničnih nastavaka. Pred nama je četvrti po redu add-on – Painkiller: Redemtion. Interesantno je to što je igra inicijalno napravljena kao mod od strane poljskih fanova okupljenih pod imenom Eggtooth (ista stvar dogodila se i sa drugom ekspanzijom Painkillera, Overdoseom).

Priča serijala, koja je zbog nedoslednosti u naraciji i nepostojanja konzistentnog zapleta odavno počela da liči na špansku seriju, nastavlja se tamo gde je stao Overdose pre četiri godine, i verovatno će samo najzagriženiji fanovi serijala uspeti da isprate nit radnje. Ceo zaplet Redemptiona serviran je na dva ekrana skrolujućeg teksta na lošem engleskom, na početku i na kraju igre (sa istim dejstvom moglo je da piše i „bla-bla-bla, kliknite levim tasterom miša da krene rokanje”).

A rokanja ima za izvoz. Čak toliko da će razvojni tim ostati upamćen u istoriji video igara po otkriću novog žanra – hack&slash FPS-a. Momci iz Eggtootha nisu zapravo napravili ni jednu jedinu novu stvar – svi nivoi su blago modifikovane multiplayer mape prethodnih Painkiller naslova. Isti je slučaj i sa modelima protivnika, oružja, kao i sa celokupnom mehanikom igranja. Nedostatak bilo kakvog novog sadržaja zato je zamaskiran enormnim brojem protivnika i prvih nekoliko minuta će predstavljati mali šok za igrača. Neprijatelji će se doslovno spawnovati ispred, iza i iznad vas u beskrajnim talasima, i taman kad ubijete i poslednjeg protivnika, kreće nova tura, i tako unedogled. Nakon nekog vremena ćete otupeti od besmislenosti ovakvog izvođenja, i imati utisak da radite na njivi, a ne da se igrate. Igra čak ima i brojač ubijenih protivnika po nivou, i grubim sabiranjem došli smo do konačne cifre od oko šest hiljada (!).

Sve mape su veštački podeljene, tako da se dalji put otvara tek onda kada izvori protivnika potpuno presuše (pojam linearnosti dobija sasvim novo značenje sa Redemptionom). Zbog ovako dizajniranog gameplaya, celu igru ćete provesti trčeći unazad, uz povremeno osvrtanje radi provere da se portal iz kojeg kuljaju neprijatelji nije otvorio iza vas, neprekidno pucajući u rulju koja nadire (naravno, ne postoji bilo kakav napredan AI). Pošto se radi o mapama originalno pravljenim za multiplayer, beži-pucaj taktika biće efikasna samo u većim arenama, dok će vas namučiti uski hodnici i male prostorije. Nije loša ideja ostaviti jednog od protivnika u životu kako biste na miru pokupili municiju koja se nasumično pojavljuje po mapi. Sem toga, ako kojim slučajem upadnete u deo nivoa koji ste već prošli, igra neće detektovati vaše prisustvo, pa ćete ostati zaglavljeni. Kao i u prethodnim igrama, ne postoje health packovi, već se lečite sakupljanjem duša koje ostaju iza ubijenih protivnika. Kada sakupite 66 duša, postajete neranjivi na nekoliko sekundi, tako da nije loše pažljivo tempirati ovaj momenat.

U igri naizmenično ćete voditi Beliala, aktera Overdosea, i junaka originalne igre Danijela Garnera, ali se razlike među njima svode na različite skinove oružja. Posebno je razočaravajuć nedostatak bossova, sa izuzetkom poslednjeg nivoa (nažalost, kraj je predstavljao antiklimaks jer se ogroman model protivnika zaglavio među stubovima katedrale). Ispunjavanjem prilično teških uslova na svakom pojedinačnom nivou (npr. koristiti samo određeno oružje) otključavate tarot karte kojima unapređujete sposobnosti, među kojima je brzina svakako najkorisnija.

Iako je grafika doživela velika unapređenja i podršku za više rezolucije, originalni endžin uveliko pokazuje znake starenja. S druge strane, igra će leteti i na starijim mašinama. Metalske numere koje prate akciju dobro se uklapaju u haos na ekranu, ali brzo dosade s obzirom na to da ih nema mnogo (jedna po nivou).

Ostaje nejasno kako je JoWooD Entertainment podržao ovakav projekat i odlučio da ga podeli sa svetom, čak i u sferi digitalne distribucije koja u potpunosti ukida potrebu za izdavačem u klasičnom smislu i samim tim drastično smanjuje troškove (istini za volju, cijena je prava sitnica, i za nekoliko evra možete kupiti sebi kopiju preko Steama i sličnih online servisa). Igra je očigledno napravljena kao eksperiment momaka dovoljno veštih da iskombinuju elemente prethodnih naslova serijala u lično igralište. Zamišljamo mračnu, zagušljivu sobu ispunjenu preglasnim metalom i čupavog Mareka kako ozareno lupa po dugmićima ’Ctrl+V’ mrmljajući sebi u bradu „Więcej” (moar, prim. aut.) i praveći hiljaditi spawn koji će namučiti njegove drugare Pavela i Rafala. Da stvari budu još čudnije, igra nema nikakav multiplayer, iako bi co-op bio verovatno jedina zabava koja bi mogla da se izvuče iz Redemptiona. Ekipa iz Eggtootha već je najavila dodatni materijal, nove nivoe, oružja i protivnike koje će besplatno distribuirati kupcima originala, ali ostaje da se vidi koliko će biti interesovanje za tako nešto.

Da li preporučiti ovakav naslov? Ukoliko vas oskudica dobrih single player naslova, s jedne strane, i najezda stupidnih igara koje se reklamiraju kao drugi dolazak Svevišnjeg, s druge strane, polako dovode na ivicu živaca – e pa, čak ni onda ne postoji razlog da igrate Redemption. Ukoliko vam je do težačkog rada, uzmite grabulje i počistite malo ispred zgrade – biće zabavnije, a zadobićete i nepodeljene simpatije komšija.

Vukašin STIJOVIĆ