 |
Odgledali smo film, želimo da evociramo uspomene iz bioskopske hale i sa uzdahom se podsetimo doživljaja hrabrih američkih marinaca koji su s pesmom na usnama i kletvom u vrelom kalifornijskom vazduhu mrskom vanzemaljskom okupatoru rekli odlučno „ne”. Koji je bolji način od toga ako ne igranje igre rađene po filmu? Eto nama radosti – možda ćemo ostati uskraćeni za album sa samolepljivim sličicama ili za akcione figurice sa likom Mišel Rodrigez, ali igra je tu, pred nama. Spremna da izmuze dodatnu sumu novca iz džepova ushićenog pučanstva......što i ne bi bilo tako loše da je spremna i da ponudi određeni kvalitet. Ovako, dobili smo dozlaboga generičku pucačinu, u kojoj najčešći rezultat pogibije nije superiorna veštačka inteligencija tuđinaca već nemogućnost istovremenog gledanja u dešavanja na ekranu i zevanja. Inteligencija protivnika uglavnom se sastoji od junačnog stajanja agresivnih došljaka u mestu (kakav zaklon, kakvo opkoljavanje, kakvi bakrači; ko šiša ove Zemljane, snaći ćemo se mi i bez tih taktičkih finesa). Tu i tamo alieni će se sagnuti (koliko da pokažu da ipak imaju zglobove) i prošetati levo-desno – ne da bi izbegli vaše metke već da bi ispratili unapred utvrđenu skriptu koja nalaže strogo zacrtanu putanju kretanja. Najveće junačine kočoperiće se po krovovima autobusa, koji su im ujedno i omiljeno mesto za pravljenje zaseda. „Hej, Zgrgluxx, a da ih sačekamo na ovom autobusu? Jeste da je ofarban u jarkožutu farbu, jeste da će nas smesta primetiti, ali, čoveče, kakav pogled!” Spljooxzib će samo tugaljivo pogledati prijatelje, odbaciti plazma-pušku, i uz uzdah se tiho udaljiti. Ako ima sreće, naći će posao kao statista u nekom drugom ostvarenju, koje će imati makar malo poštovanja za inteligenciju njegovih sunarodnika. Detekcija udara projektila o tela tuđinaca gotovo i da ne postoji. Telo će se, nakon nekoliko sekundi čašćavanja olovom, jednostavno skljokati na zemlju. Nimalo zabavno. S druge strane, da nije ove žilavosti protivnika, bezobrazno kratko vreme potrebno da se igra privede kraju (cirka sat i po) bilo bi upola manje. A ko zna, možda bi tako i bilo bolje. Celokupno zamešateljstvo podseća na jedan jedini, pomalo razvučeni nivo. Osim kratkotrajnog izleta u podzemni kompleks i prolaska kroz nekoliko skladišta, marinci će u većem delu igre trčkarati razrušenim ulicama Santa Monike. Neoptimizovani i tromi endžin, na brzinu skarabudžene animacione međusekvence, nedostatak multiplejera i loš AI protivnika čine igru pogodnom za konzumiranje samo kod igrača sa jako visokim pragom tolerancije. Oni koji u čitavoj priči ispadaju najmanje krivi, a koji će sasvim sigurno dobiti po ušima (osim ljudi koji će igru platiti) jesu i sami autori. Kako napraviti kvalitetan naslov kada na raspolaganju imaš samo nekoliko meseci? Ovako – sklepaj, strpaj u džak, uzmi obećane pare, i beži. U nadi da se ime tvog razvojnog tima neće previše razvlačiti po novinama... Miša MITRANOVIĆ | | |
