Nedavni procvat avantura na konzolama može odlično da posluži kao valjani argument u korist konzolaša u večitoj debati na temu najboljeg igračkog sistema današnjice. Igre poput Heavy Raina bacaju novo svetlo na grešku konzervativnijih ljubitelja računara koji konzole etiketiraju kao leglo tupavih igrica koje prilikom igranja ne zahtevaju nikakvu upotrebu mozga. Srpskim avanturistima, međutim, jedna sitnica u velikoj meri kvari ovaj novi talas avantura – nema ih na PC-u! Kada neki naslov te vrste osvane i na našim mašinama, možemo taj dan smatrati izuzetnim.

Blue Toad Murder Files je konzolna lite avantura u maniru sjajnog Puzzle Agenta, s kojim, nažalost, ne deli zavidan uspeh na polju priče. Početak igre stavlja vas u kožu privatnog njuškala agencije Blue Toad, koga enigmatična šefica poznata samo kao The Mother („Avengers”, anyone?) šalje na zasluženi odmor put engleskog sela Little Riddle. Međutim, naizgled idilično pastoralno mestašce krije mračnu tajnu – gradonačelnik završava six feet under, a na igračevim plećima ostaje da rasvetli misteriju i zločinca privede pravdi.

U temelju fabule nalazi se šarmantni krimić starog kova, začinjen naglašenim britanskim humorom, sa suludim načinom govora nalik onom kojim se, recimo, služi general Melčet. Problem sa zapletom proizilazi iz toga što je ovde humor svetlosnim godinama udaljen od onog viđenog u „Blackadderu” (ruku na srce, gde nije), pa će zaista malobrojnima uspeti da izmami osmeh na lice. No, preko toga bi se relativno lako prešlo da nije jedne mnogo krupnije mane – potpuno bezličnog glavnog lika, koji poput Gordona Frimena ostaje nem tokom cele igre, što podrazumeva naratora koji prepričava sve njegove rečenice. Prilično je iznenađujuće koliko ta naizgled bezazlena mana minira inače veoma kvalitetno uobličen scenario.

Ipak, zaplet jednu stvar radi kako treba – pruža dostojnu podlogu za okosnicu igre, a to su u proseku vrlo dobre zagonetke. One odišu jakom aromom pomenutog Puzzle Agenta, što najbolje ilustruje podatak da se sve svodi na rešavanje matematičkih, jezičkih i drugih problema. Premda ne iziskuju veći napor pri rešavanju, glavolomke većinom zaslužuju samo reči hvale budući da su dovoljno kreativne i nesvakidašnje, tim pre što je na raspologanju multiplayer režim gde igrači naizmenično „lome glave”. Zbog toga BLMF spada u odabranu grupu avantura koje mogu da pruže zabavu u društvu kada ekipi dosade evergrinovi kao što su Heroji i GH, a verovatno će pride osvojiti i igrače koji ne prezaju od suviše prostih zagonetaka. Oni bi zauzvrat bili nagrađeni nimalo šablonskom realizacijom igračkog dela avanture.

Aleksandar ĐURIĆ