Izgleda da se trend holivudskih studija da u isto vreme izbacuju filmove iste ili slične tematike preneo i na razvojne timove igračke industrije. Taman kada smo završili sa odličnim Anomaly: Warzone Earthom (SK 5/2011) koji je originalnim izvođenjem uneo svežinu u koncept tower defence, pred nama je Sanctum, igra koja nas prebacuje u prvo lice, u mešavini FPS-a i klasičnog tower defencea. Prvo pitanje koje se prirodno nameće jeste da li je ekipa iz Coffee Stain Studiosa uspela da ponovi kvalitet i zaraznost Anomalyja, tačnije da li je puka promena perspektive dovoljna da vas veže za monitore. Odgovor se ne može svesti na jednostavno da ili ne.

Kao vojnik grada Elision One zaduženi ste da čuvete dragocena energetska jezgra od najezde zlih insektolikih vanzemaljaca(!). Iako zaplet više liči na epizodu „Pokemona” ili igru trogodišnjaka u pesku, manjak smislenog scenarija neće vas sprečiti u tome da uživate u prelepo dizajniranom, futurističkom okruženju igre. Svaki nivo počinje strateškim postavljanjem kula, i ubrzo ćete shvatiti da Sanctum uopšte nije igra koja oprašta greške ili ležeran pristup, čak ni na najlakšem nivou težine. Skoro je nemoguće tokom misije prevazići inicijalno loš raspored kula, pa pre nego što pustite prvi talas protivnika, dobro razmislite o optimalnoj putanji (u velikom broju slučajeva pravljenje lavirinta sa najdužom mogućom rutom je safe bet). Nivoi koji slede predstavljaju zaista veliki izazov, štaviše u pojedinim momentima nam se činilo kao da postoji samo jedna ispravna taktika za prelaz nivoa, pa brojna učitavanja radi promene pristupa mogu postati veoma zamorna kako igra odmiče. U svaku od kocki koje postavite moguće je ugraditi neku od više vrsta kula koje vam stoje na raspolaganju. Zli vanzemaljci dolaze u više oblika, i svaka pojedinačna vrsta ima određenu slabost koju možete (i morate) proučiti pre početka svakog nivoa radi prilagođavanja rute, rasporeda i izbora kula, nadograđivanja itd. Ubijanjem protivnika skupljate resurse koje dalje možete ulagati u izgradnju, odnosno unapređenje odbrane, kao i upgrade ličnog naoružanja.

Druga ravan igre je klasičan FPS – u momentu kada pustite prvi talas protivnika, možete uzeti učešće u borbi. Nažalost, izvođenje u prvom licu i sami okršaji potpuno su rudimentarni, i upravo tu leži najveći propust ovog naslova. Nema potrebe za strafeom, nema zaklona, skakanja i pucanja, protivničkog AI-ja – jednom rečju, nema ni grama mehanike na koju ste navikli igrajući pucačine. Neprijatelji neće uopšte reagovati na vaše prisustvo, već će se zombificirano kretati najbližom mogućom putanjom dok ga polivate olovom iz jednog od tri raspoloživa oružja. U momentu kada dođu do vas, malo će vas odgurnuti i proći pored, i to je sve (jedino što vas sprečava da zalepite flaster na levi taster miša jeste pregrevanje oružja). Prava je šteta što razvojni tim nije uspeo da smisli složenije izvođenje koje bi nagrađivalo i FPS veštinu igrača – odvlačenje agra neprijatelja od zacrtane putanje, mini-arene bez pomoći kula, sistem zaklona – bilo šta što bi razbilo monotonost i pucački aspekt igre podiglo sa nivoa Operation Wolfa. Istini za volju, implementacija bilo kog kompleksnijeg izvođenja sigurno bi zakomplikovala balansiranje igre. Prelazak iz prvog lica u strateški pregled mape izvodi se jednim tasterom, pa ćete se stalno prebacivati u ptičju perspektivu kako biste utvrdili odakle „curi” i koji deo odbrane treba dodatno utvrditi (u svakom momentu možete se teleportovati na određena mesta na mapi u zavisnosti od date situacije). Pošto ne postoji nikakva mogućnost pauziranja, tempo igre u drugom delu kampanje postaje veoma brz, jer neprekidno morate voditi računa o strateškim izborima vezanim za postavljanje i nadogradnju odbrane, klasi neprijatelja koja nadire i ličnom pozicioniranju radi obračunavanja sa ogromnim bubama iz dimenzije X. Igru dodatno otežava nemogućnost postavljanja ili nadogradnje kula iz strateške perspektive, tako da se morate naći na željenoj lokaciji svaki put kad vršite bilo kakve izmene na mapi.

Igra podržava jedino kooperativni multiplayer, koji nismo imali prilike da probamo, ali zbog velike težine i specifičnog izvođenja Sanctuma pretpostavljamo da bi svaka nekompatibilnost strateških genija saboraca vodila brzom okončanju zabave („Pa gde stavi tu kulu, Milisave, grom te spalio!”). S grafičke strane, igra pleni lepotom i jednostavnošću, i nije teško pogoditi da su dizajneri prilikom stvaranja okruženja kao uzor koristili ikonografiju serijala „Tron”, kao i fenomenalni Borderlands. Igru pokreće vremešni, ali još držeći Unreal engine treće generacije.

Iako bi raznovrsnosnije oružje, protivnici i mape, kao i malo kompleksnije FPS izvođenje obogatili igračko iskustvo, ne može se poreći da je Sanctum na momente veoma, veoma zabavan. Iako konačan kvalitet naslova nema nužno veze sa količinom uloženog novca, ipak se od igre koja košta 15 evra ne može očekivati da vas ostavi bez daha, veže za stolicu i natera da zaboravite na ženu/decu/posao/studiranje (ta činjenica verovatno neće mnogo značiti na ovim prostorima, ali je, s obzirom na to da se radi o budžetskom naslovu, ipak ne možemo prenebregnuti). Brza i neprekidna akcija u kombinaciji sa strateškim aspektom igre svakako će se dopasti igračima bez obzira na to da li spadaju u ljubitelje tower defence naslova.

Vukašin STIJOVIĆ