Kao što smo već konstatovali pre dva meseca u „Prvim utiscima”, avantura The Next Big Thing je urađena u standardnom business as usual maniru za talentovane Špance iz Pendulo studija. Nakon tri Runaway igre promenljivog karaktera, autori Đininih i Brajanovih pustolovina rešili su da delimično okrenu list i već poznati „mrze se/vole se” format odnosa između njih obogate bizarno neuobičajenim elementima priče.

The Next Big Thing odvija se u univerzumu alternativnog Holivuda iz tridesetih godina prošlog veka, u kojem se raznorazna filmska čudovišta ne kriju iza maski i naslaga šminke, već ih na ekranu oživljavaju glumci koji i sami pripadaju dotičnoj monstruoznoj fauni. Nevolje počinju onda kada se čudovišta suoče sa krizom angažmana u žanrovima kojima prirodno pripadaju i počnu da tezgare po raznoraznim dečjim filmovima, komedijama i mjuziklima. Njihov predstavnik, lokalni magnat i producent Vilijem Ficrendolf, (naizgled) nemoćno sleže ramenima na ovakvu situaciju, da bi se vremenom ustanovilo da to predstavlja samo vrh ledenog brega, gde se kriju daleko mračnije pobude nekoliko povezanih igrača iz senke.

Glavni junaci igre su novinarski duo Liz i Den, koji dobijaju rutinski zadatak da izveštavaju sa jednog od mnogobrojnih holivudskih balova. Dok je za uzbuđenu Liz to prilika da zasija u trač rubrici svog magazina, smoreni Den je po kazni u društvu svoje nesnosne koleginice i svaki budni trenutak mašta o izveštavanju sa sportskih terena, što je njegova specijalnost. Osim primarne nedoumice u vezi s glavnim likovima („da l’ će se uzeti na kraju...”), priča počinje onda kada nevoljni par bude prisustvovao provaljivanju u Ficrendolfovu kancelariju od strane jednog od glumaca-čudovišta, što će pokrenuti čitavu lavinu povezanih događaja koji će se sve više zapetljavati kako budete odmicali u igri.

Paralelno sa standardnim klišeima vezanim za glavne junake, fokus priče sa ovako neobičnom pozadinom očekivano je na čudovišnoj menažeriji koju ćete sretati tokom igranja, a koja je više nego očigledno inspirisana popularnim filmskim čudovištima koja su obeležila zlatno doba Holivuda. Osim nekih raspoznavanja u vizuelnom smislu (Ficrendolf nalikuje daždevnjačkom stvoru iz „Stvorenja iz Crne lagune”, profesor Fly je direktna parodija na klasik „Muva”, Big Albert je još jedna varijacija Frankenštajnovog čudovišta i sl.), daleko značajniji momenat je karakter svakog od njih. Narcisoidna čarobnica Krom Ra koja, na primer, upravlja legijama robota-sluga, zapravo je oživljena mumificirana egipatska princeza, Big Albert je stvorenje sa najvećim koeficijentom inteligencije u okolini, ali je imao peh da mu neko ukrade mozak iz glave (oko čega se vrti i jedan od glavnih subplotova priče), dok je glavna zvezda igre u ovom smislu gorostasni Poeta, grmalj koji istražuje nove vidove (samo)povređivanja, nakon čega svoje impresije o tome pretače u dirljive stihove...

Sa strane gameplaya, The Next Big Thing funkcioniše kao školski primer besprekorno odrađene point & click avanture. Operisanje inventarom, inspekcija predmeta, interakcija sa okolinom/likovima, hint sistem i ostale sitnice rade kao podmazani i nijednog trenutka ne izazivaju glavobolju svojim dizajnom ili problematičnim odzivom. U svakom od šest nevelikih poglavlja (što je jedna od glavnih zamerki), naizmenično ćete voditi Liz i Dena, koji rešavaju niz od nekoliko problema koji su vezani za celinu u priči u kojoj se trenutno nalazite, što je praćeno vizuelnim progres ekranima. Još jedna upadljivo karakteristična stvar vezana za igru su i lokacije nakrcane detaljima sa srazmerno malim brojem hot spotova unutar scena, što gotovo u potpunosti eliminiše eventualni pixel hunting (bolna lekcija koju su autori izgleda naučili nakon prvog Runawaya, gde je to povremeno dovodilo do beznadežnih zaglavljivanja). Ovo možda doprinosi utisku da igra nije previše teška za prelaženje, čemu dodatno kumuju i prilično logični i smisleni zadaci koji često počivaju na dobro prezentovanim tragovima i uputstvima (jednom kada budete uspeli da ih raspoznate i otkrijete, naravno).

Šarena stripsko/kartunolika grafika je dopadljiva, detaljna i funkcionalna, ali ne predstavlja nikakav spektakl u ponudi igara sa sličnim vizuelnim stilom (najuočljiviji nedostatak je akutna ukočenost scena, sa malim brojem diskretnih sitnica koje bi to razbile). Manju zamerku zaslužuje i siromašno urađeno kretanje likova sa malim brojem sličica u sekundi, što je korak unazad u odnosu na Runaway igre, gde su često i kompleksne radnje koje likovi obavljaju bile „pokrivene” in-game. Mnogobrojne animirane sekvence (kako sinematici koji povezuju elemente priče tako i segmenti prilikom inspekcije predmeta u inventaru) takođe ne oduzimaju dah, ali predstavljaju simpatičan dodatak. Glasovna gluma je na momente odlična i prilično uspela, dok kod pojedinih likova škripi i iritira. Muzika je u skladu sa prenaglašenom „dramatizacijom” koja se dešava na erkanu.

Interesantna postavka i okruženje, uspela duhovitost na momente, pojedini simpatično bizarni likovi i situacije, kao i besprekorne kontrole i interfejs možda nisu na nivou Lucas Artsovih klasika, ali zaslužuju pažnju svakog fana point & click igara.

Aleksandar DINIĆ