Nakon četiri godine razvoja, Piter Molino i njegov Lionhead Studios konačno su predstavili svetu The Movies, upravljačku simulaciju u kojoj je igrač u ulozi holivudskog mogula, šefa gigantskog produkcionog studija. Da se igra pojavila u vreme kada je i započeta, bila bi nesumnjivi hit. Ovako, nakon raznoraznih tycoon simulacija, ona je nažalost samo još jedna ideja u nizu, bolje realizovana od mnogih drugih, naravno – ipak je to Piter Black Dungeon & White Keeper Molino – ali ne toliko outstanding kao što je mogla biti.

Već i površan pogled na The Movies upućuje na primetno Molinoovo vraćanje korenima – starom, dobrom Theme Parku iz 1994. godine koji je pravio za tadašnji Bullfrog, rodonačelniku žanra čiji je RollerCoaster Tycoon dominantni savremeni predstavnik. Ovo je varijacija na zadatu temu, obogaćena glamurom filmskih zvezda i mistikom snimanja blokbastera, ali sve zajedno podseća na veliki zabavni park (doduše, kada je Orson Vels prvi put kročio u filmski studio, pre no što će snimati „Građanina Kejna”, oduševljeno je prokomentarisao upravo to – da mu sve zajedno izgleda kao najveći luna-park koji je ikada video...).

Holivud je nastao tako što je grupa putujućih probisveta koji su se bavili vašarskim atrakcijama i snimali filmskom kamerom raskalašne lepotice i banalne skečeve dobila od gradske uprave Los Anđelesa zabačene placeve na obodu administrativnih opštinskih granica. Opštinarima je bilo važno da im te barabe ne budu blizu grada gde će kvariti omladinu i izazivati zgražavanje usedelica, a filmadžijama je bilo već dosta skitanja i potucanja po jeftinim hotelima Srednjeg zapada. Raskrčili su poljane i podigli barake koje će u naše doba prerasti u centar svetske zabave, uzdrman donekle samo indijskim parnjakom Bolivudom čija godišnja filmska produkcija premašuje čak i američku.

Celu tu priču će kasnije romansirano pripovedati sledeća generacija holivudskih stvaralaca, dajući tako sada Molinou i Lionheadu sasvim dobru osnovu za početak igre The Movies. Imate, dakle, poljanu, upravnu zgradu i pozamašnu količinu novca (150.000 dolara) za čije se poreklo, kao za prvi milion, ne pita. Prvi zadatak vam je da podignete zgradu za filmsku ekipu, studio u kojem će glumci i režiseri vršiti probe te da sklepate scenografiju za svoj prvi film. Paralelno s tim, angažovaćete nekoliko snažnih momaka kao zidare, a likovi željni slave već vam čuče ispred vrata i tvrde da umeju da glume. Prelazak mišem preko čovečuljka daje osnovne podatke o njemu, a desni klik ga dodatno umnožava, naročito sa napredovanjem kroz igru i usložnjavanjem odnosa i osobina likova. Birate za početak one koji imaju bar nekakvo iskustvo i što manje poroka. Od njih pravite kakve-takve glumce i, kada su osnovne građevine podignute, uzimate prvi scenario koji vam padne šaka, zamolite Spilberga da se skloni i povede onog malog Lukasa sa sobom te započinjete snimanje...

S obzirom na mnoštvo opcija koje se na početku nude i prekopotrebno upoznavanje s interfejsom, u snimanje filma i montažu konačne verzije nemate mnogo upliva – čovečuljci rade sve sami. Kasnije ćete dobiti priliku da na licu mesta menjate kadrove (biranjem neke od predefinisanih akcija i glumačkih izraza za datu scenu), premontirate film putem „ovako-mali-Perica-zamišlja-Adobe-Premiere” interfejsa i uopšte se mnogo više mešate u konačan izgled filma (što u civilizovanim kinematografijama producent i radi jer, na kraju krajeva, on je taj koji daje pare). Prvenac će vam izvesno biti groteskno smešan (ne i duhovit), dozlaboga dosadan i spor. Ipak, ne vrtite zabrinuto glavom – sve se dešava početkom dvadesetog veka, Čaplin još nije provalio onaj štos sa cipelama, tako da kod publike sve prolazi (doduše, i danas je uglavnom tako...).

Elem, početni uspeh na blagajnama vratiće deo uloženog novca i obezbediti sredstva za razvoj filmskog grada – nove scenografije, zgrade, ulepšavanje ambijenta, sredstva za razonodu glumaca itd. Stvari postaju složenije – glumci pokušavaju da se druže međusobno, traže veće plate, glamur ulazi u priču, tračevi, paparaci... Svi elementi su tu. Naročitu pažnju treba obratiti na šminkernicu gde se glumcima može drastično promeniti i popraviti izgled, kao što je u danima ranog Holivuda obilato i rađeno. Malo poigravanja s opcijama i, očas posla – od bezličnog zgubidana nastaje latinski ljubavnik po uzoru na Gagu Nikolića iz „Ko to tamo peva”... „Kad bi... ove ruže male...”

Kako igra odmiče, nove mogućnosti prosto vuku na povećanje filmske produkcije. I tu cela stvar nažalost pada... Nastaje jedan krkljanac mikromenadžmenta koji celoj stvari oduzima draž. Naime, glumci i režiseri postaju sve nezgodniji za saradnju, opijaju se svaki čas i bauljaju po studiju. Potrebno ih je neprestano pratiti i vraćati na snimanje, nadgledati svakog trena. Povećanje produkcije povlači za sobom angažovanje više ljudi pa se igra naglo svodi na jurenje neposlušnih čovečuljaka po ekranu i njihovo vraćanje na pravi put, onaj kojim se očito teže ide... Situaciju pogoršava drag & drop komandovanje jer nevaljalce treba vući za uvo s jednog kraja filmskog grada na drugi, pri čemu se gubi dosta vremena, umesto da je uveden meni na desni klik miša pa da se The Chosen One sam zaputi tamo gde mu se naredi. U celoj toj peripetiji najednom shvatate da se više uopšte ne zabavljate kao na početku, već samo očajnički pokušavate da napravite nešto što bi osvojilo Oskara. Možda je nekome i to zabavno, ali autor teksta osetio se kao da je usred Simsa koji su igrom slučaja svi zaposleni u filmskom studiju...

Nenad VASOVIĆ