Prince of Persia: The Forgotten Sands

If it’s not broken, don’t fix it... Ovako kaže stara narodna koju je neko iz Ubisofta ignorisao 2008. godine i izbacio sedmi nastavak avantura persijskog princa koji je trebalo da raskrsti i sa pričom „druge” trilogije Prince of Persia (The Sands of Time, Warrior Within i The Two Thrones), istovremeno donoseći nov, svež i, sudeći prema reakcijama legija fanova, promašeni vizuelni stil oživljenog i hiperaktivnog stripa. Znajući da zlatna koka i nakon jednog kvazimućka i dalje može da donosi zlatna jaja, nadležni su brže-bolje uramili i okačili poslovicu s početka teksta u kreativne kancelarije firme i, paralelno sa novim filmom „Prince of Persia”, igračima ponovo podarili ono što oni i očekuju.

Radnja igre smeštena je u period nakon završetka igre The Sands of Time i našeg junaka zatiče u poseti bratu Maliku, čije je kraljevstvo upravo pod opsadom hordi željnih legendarnog blaga iz riznica Malikovog kapitola. Nemajući kud, a nasuprot bratovljevom savetu i zdravom razumu, kralj Malik oslobađa drevnu vojsku peščanih ratnika i njihovog demonskog vođu, božanstvo Rataša, bacajući drevno proklestvo na sopstveno kraljevstvo. Na igraču je da pokuša da pomogne bratu u vraćanju peščane vojske tamo gde joj je i mesto, potpomognut od strane drevne kraljice Razije, zavetovane da štiti glavni grad i kraljevski tron. U svim svojim aspektima novi Prince of Persia deluje kao prilično uprošćena verzija igara iz sage u koju se uglavio. Na stranu nekoliko novih specijalnih prinčevih moći i mikronovina, u igri vas ponovo očekuju nova tura lomatanja po platformama, „grljenja” potpornih stubova, trčanja po zidovima, spuštanja niz zastave pomoću sablje, izbegavanja zamki i provalija, premotavanja (ali ne i usporavanja) vremena, te rešavanja nekoliko jednostavnih zagonetki i nekoliko kapitalnih i impresivnih mehanizama.

Najveća zamerka vezana za prethodnu igru odnosila se na previše pojednostavljeno „platformisanje”. Igra bi vas bukvalno držala za ruku i pažljivo, da se ne povredite, vodila kroz nivoe, očigledno vam pokazujući gde koji potez treba da odradite kako biste savladali neku terensku prepreku. Ovde je situacija malo ublažena, jer iako igra više ne servira intenzivne vizuelne cluove, sve je i više nego očigledno, naročito uzimajući u obzir kameru koja tvrdoglavo fokusira trasu kojom treba da se krećete i po pravilu ne dozvoljava da proizvoljno osmatrate okolinu, što je, uz monotonost okruženja i mehanike igranja, najveći nedostatak igre.

Novine koje se tiču gameplaya grubo se mogu podeliti u sposobnosti koje će vam napretkom u priči darovati pomenuta Razia i na elementalne magije koje otključavate sakupljanjem experience poena u borbama. Najveća atrakcija svakako je mogućnost manipulacije vodenim tokovima (njihovo privremeno zamrzavanje u vremenu), što omogućava da vodoskoke, stubove vode ili vodene zavese i vodopade koristite kao čvrste zidove i standardne platformske elemente. Pored ovoga, tu su i brzinski udar na udaljene protivnike (pri čemu princ ignoriše zjapeći ponor koji ga deli do njih) i sposobnost vraćanja elemenata nivoa iz prošlosti (po jedan u svakom trentutku) kako biste mogli da odradite neki zahvat na delu nivoa gde tih elemenata nema u sadašnjosti. Izazovi koji se postavljanju pred vas predstavljaju sve sumanutije kombinacije ovih elemenata, u kojima ćete se propisno oznojiti i izigravati hobotnicu u pokušajima da određene segmente prođete brzim smenjivanjem poteza, često u letu uočavajući koja akcija treba gde da se izvede... Skoči na stub, zatim na sledeći, koji ćeš da napraviš od „zamrznute” vode, pa se brzo prebaci na šipku i odbaci do vodopada, prođi kroz njega, pa brzo zamrzni sledeći i izodbacuj se od njega nazad na onaj prvi koji ćeš u međuvremenu da zamrzneš i iskoristiš kao zid, pa pusti „zamrzavanje” kako bi prošao kroz drugi i sleteo na segment iz prošlosti koji ćeš na vreme da materijalizuješ, sa njega se odbaci na još dva vodoskokoka koji se na smenu pale i gase, pa pravilno tempiraj vreme kada ćeš i njih da zamrzneš i iskoristiš da bi se odbacio u zjapeći ambis, gde ćeš se zaleteti na stacionarnu ptičurinu, koju ćeš iskoristiti da se brzo odbaciš na gomilu kostura koji te nestrpljivo čekaju na obližnjoj platformi... Uufff...

Same borbe ovog puta su daleko spektakularnije. Buljuci protivnika napadaju vas istovremeno i najviše podsećaju na Neovo „slaganje” beskrajnih kopija agenta Smita iz drugog „Matriksa”. Pored početnih kostura i njihovih naprednijih varijanti, u fajtove će se ubrzo ravnopravno uključiti i daleko gabaritniji boss protivnici, najčešće nakon što ih pobedite u skriptovanim susretima „jedan na jedan”. Pomenute „apgrejdabilne” elemental moći odnose se na ubitačan vatreni trag koji ostavljate za sobom, zemljani štit koji rotira oko princa, vazdušne udare i vihore i ledeni talas koji bljujete svakim sledećim zamahom sablje.

S tehničke strane, iako igra napušta prezašećereni cell shaded izgled prethodnika, novi PoP odiše neuobičajenim i dopadljivim koloritom koji fino dočarava drevna orijentalna kraljevstva i predstavlja mešavinu bajkovitog Sands of Timea i njegovih sumornih i mračnijih nastavaka. Igru pokreće Anvil engine, zadužen i za Eciove i Altairove vratolomije iz Assassin’s Creed igara, s tim što je ovde, očekivano, manje kompleksan i stvara robusniji osećaj prilikom igranja s obzirom na samu prirodu Prince igara. Zvuci i glasovna gluma ponovo su na nivou, iako sam princ više ne deluje kao mangup/akrobata koji prosipa fore i fazone i pecka svoju žensku saputnicu. Pri tom ćete sve vreme slušati izvrsnu orijentalnu muziku, koja verno prati dešavanja na ekranu.

Aleksandar DINIĆ