 Prince of Persia: The Two Thrones |
Poslednji pasus trilogije Prince of Persia, uspešno reinkarnisanog klasika Džordana Mečnera, stiže ravno godinu dana nakon drugog odnosno dve godine nakon prvog dela. S istom preciznošću autori su, trudeći se da izbegnu jači déja vu efekat, sklopili još jednu primamljivu igru koja ima odlične šanse da ponovi uspeh prethodnika.Montrealski Ubisoft koncept dualiteta provlači kroz čitav serijal: dok je prvi deo priče (Sands of Time, SK 1/2004) po strukturi bio manje-više klasična akciona avantura s prostornim zagonetkama zasnovanim na akrobatskim sposobnostima glavnog junaka, u drugom delu (Warrior Within, SK 1/2005) videli smo alternativnu, mračniju varijantu u kojoj je više prostora posvećeno krvavim okršajima s mitološkim nemanima. Tako su se i fanovi igre podelili na dve struje – prvima je draži platformsko-avanturistički koncept originala, a u drugoj grupi našli su se oni koji više uživaju u frenetičnoj hack & slash akciji. Trećim nastavkom Ubisoft je pokušao da se umili i jednima i drugima, forsirajući podjednako obe crte Prinčevog temperamenta, i to na najneposredniji mogući način – potpunom podelom njegove ličnosti na dva suprotstavljena alter-ega. Motiv „jedan ratnik s dve duše” možda jeste svež k’o rosa u podne, ali se savršeno uklopio u priču o tragediji naslednika persijskog prestola. Radnja se nadovezuje na Warrior Within i prati događaje nakon Dahakine smrti (da ne bude zabune, u pitanju je alternativni završetak u kojem se Kalina vraća s princem u Vavilon). Prizor koji ga je dočekao na vratima grada nagovestio je nove probleme koji će kulminirati Kalininom smrću. Da zlo ne bude jedno, beskrupulozni Vezir je posuo Pesak vremena koji će dovesti do deobe Prinčeve ličnosti na dobru i lošu „polutku” koje će se sukobljavati do samog kraja (originalni lik je mudriji, a zli dvojnik snažniji i sklon nasilju). Naizmenično upravljajući jednom od dve ličnosti igrač dobija podjednaku dozu intelektualnog i fizičkog iskustva, što je bila izvorna zamisao dizajnera.Struktura nivoa i princip rešavanja platformskih zagonetki nisu se promenili. Sobe su prostrane, sačinjene od dosetljivo raspoređenih elemenata za manevrisanje na koje ukazuje kamera tokom uvodne animirane sekvence, baš kao u Sands of Time. Zagonetke nisu previše teške pa greške pre nastaju zbog pogrešno pritisnutog tastera nego zbog nedostatka ideje. Kontrolni sistem se nije menjao tako da preporuka za kvalitetan džojped još uvek važi, mada ni oni koji koriste miš i tastaturu neće biti uskraćeni za dobru akciju. Kao i ranije, Pesak se koristi za premotavanje vremena i trenutno „brisanje” loše izvedene akrobacije tako da se nivo ne mora ponavljati. Two Thrones može da se pohvali kvalitetnijim borbenim sistemom od Dvojke, ali je šteta što nema više okršaja u kojima do izražaja dolazi mračni Princ koji ubojitom seckalicom po imenu Daggertail u isto vreme filetira i po nekoliko protivnika. Mračni Princ je u svakom pogledu nosilac igre – odlično izgleda i ima veštine čiju je demonstraciju uživanje gledati. Što se oružja tiče, u poređenju s drugim delom igre, ono nije raznovrsno i vidno je siromašnije. Postoji i nekoliko novih poteza među kojima najistaknutije mesto zauzimaju speed kill tehnike za prikradanje i brzo ubijanje neprijatelja koje skraćuju borbe i igru čine dinamičnijom i interesantnijom za posmatranje (ove tehnike su neophodne i tokom duela s jačim protivnicima). Interesantan je način na koji se izvodi brza egzekucija: vreme se zaustavlja, a igrač treba da pritisne jedan ili više tastera, prema redosledu koji je prikazan na ekranu – ako pogreši, ostaje mu samo da mlati na uobičajeni način. Osim što je bolji fajter, mračni Princ ima i sposobnosti koje su neophodne za rešavanje nekih platformskih zagonetki, ali zbog hroničnog nedostatka energije iz koje crpi snagu i malo izvorišta na kojima se ona može obnoviti, takve zagonetke treba veoma brzo rešavati. Tokom borbi tog problema nema jer iza ubijenih neprijatelja ostaje dovoljno energije za nastavak makljaže, ali u drugom slučaju stvari mogu prilično da se iskomplikuju. Osim borbi i akrobacija, postoje i trkačke deonice s kočijama koje ćete ili voleti ili mrzeti jer mogu da budu prilično zeznute i pogubne za živce (ne toleriše se ni najmanja greška). Novi Princ je, što se imidža tiče, sličniji originalu od svog prethodnika iz Warrior Withina, koji je bio potpuno izvučen iz originalnog konteksta. I muzička podloga se iz alternativnih voda vratila mejnstrimu, dok grafika nije bitno bolja i već počinje da pokazuje znake starenja, mada i dalje parira aktuelnim trendovima. Animacija ne prestaje da fascinira, mada nas je ovoga puta još više oduševio predivan crtež, kao i celokupan ambijent u koji je lako „utonuti”. Nažalost, i u ovom izdanju postoje bagovi koji su taman toliko nezgodni da ih moramo pomenuti (propusti sa detekcijom kolizije, artefakti pri uključenom antialiasingu i slično). Konačni utisak o epilogu jednog od najuspešnijih akcionih serijala je odličan, a visoka ocena je utemeljena u činjenici da Prince of Persia ni posle tri godine nema ozbiljnog konkurenta u žanru arkadnih avantura, barem kada je PC u pitanju. Razlike u kvalitetu između tri dela serijala su u nijansama koje će različite igrače različito opredeliti: original će verovatno i dalje biti najpopularniji, pakleno težak drugi deo će ostati rezervisan za najspretnije, dok će treći pokupiti „resto”. U svakom slučaju – svi srećni, svi zadovoljni. Gradimir JOKSIMOVIĆ | | |
