Crni gran pri ovoga meseca ide u Konamijevu vitrinu. Umesto fajterskog GTA klona, kako je Crime Life oslikan u skupoj reklamnoj kampanji, Japanci su nam servirali „kako mali Perica zamišlja stritfajt” bućkuriš kakvom se nismo nadali. Ovaj prozaičan pokušaj da se eksploatiše popularnost reperske supkulture i gangova lišen je svake inspiracije i zaslužuje da bude etabliran kao slikovit primer potpunog koncepcijskog promašaja. Jedino što je u ovoj igri iznad proseka jeste količina sirovog nasilja, što je u svetlu poznatih dešavanja oko San Andreasa i opšte kampanje depopularizacije uličnog kriminala samoubistvo u pokušaju.

Crime Life: Gang Wars je Double Dragon/GTA hibrid s tematikom uličnih okršaja u crnačkom getu virtuelnog Grand Central Cityja. Glavni dasa u igri je Tre, novopečeni gangster koji u geto stiže s namerom da se bije dok ne oguli kožu s pesnica i lokalnom patologu ne upropasti sve vikende do penzije. Iz scenarija koji se odvija u skriptovanim animacijama između dve misije nije lako prepoznati pokretačke motive glavnog junaka, što ne bi bio problem da je akcija iole zanimljivija. Od samog početka do kraja igre čekaju vas jedne te iste sekvence masovnih tuča, bez imalo varijacija i sporednih misija koje bi razbile monotoniju.

Nabildovani fajter proporcija trokrilnog ormana na početku igre upoznaće vas s fazonima ulične tuče. Kada je goloruk, Tre koristi nekoliko osnovnih udaraca i desetak kombinovanih tehnika, kao i specijalne udarce koje izvodi kada nacedi dovoljno adrenalina. Kasnije će pesnice povremeno zameniti noževima, palicama i drugim priručnim sredstvima koja nalazi na ulici. Protivnika kome energija padne na kritično niske vrednosti Tre može da dokrajči nekim od fatality poteza koji se aktiviraju pritiskom na jedan taster. Iako su očajno animirane, ove surove tehnike su verovatno najzanimljiviji detalj u igri: prikazane su usporenim snimkom i praćene jezivim zvukom krckanja kostiju. Kada vam dosadi premlaćivanje momaka koji uzvraćaju udarce, lako možete dohvatiti prolaznike i vozače ili demolirati automobile čija vam se boja ne sviđa. Policajci ionako ne zalaze često u te krajeve.

Anoreksični borilački engine nije na visini zadatka – akcija se svodi na frenetično pritiskanje tastera u face to face obračunima i vrlo malo taktiziranja u situacijama kada vam za vratom diše nekoliko razularenih krimosa (ako pod „taktiziranjem” podrazumevate bežaniju). To bismo još i nekako progutali da nije „made in hell” kamere koja igrača teroriše kao da je programirao sam Lucifer – praktično u čitavoj igri nema kadra u kojem vam se protivnik ne može neopaženo prikrasti s leđa i sašiti „dandaru” kao nestašnom klincu. Vrlo često će vam, više od samih protivnika, muku zadavati saborac koji ima talenat da se postavi gde ne treba i gužvu na ekranu pretvori u opšti krkljanac u kojem se ne zna ko koga bije.

Grafika je sasvim prosečna, zvuk takođe. Likovi protivnika su naštancovani klonovi koji napadaju stihijski, a ona mrvica AI koda koju nose u glavi dovoljna je samo da im pokreće noge i ruke. Kontrole su manje-više u redu, čak i kada se igra pomoću tastature, ali postoji osetna zadrška koja pravovremeno reagovanje, pre svega blokiranje udaraca, čini praktično nemogućim. Zaključak? Pročitajte uvodni pasus još jednom.

Gradimir JOKSIMOVIĆ