Ten Little Sailor boys went out to dine;
One choked his little self and then there were Nine...
Britanci se mogu pohvaliti činjenicom da na listi najtiražnijih pisaca svih vremena prva dva mesta suvereno drže njihovi sunarodnici. Na vodećoj poziciji nalazi se Vilijam Šekspir, najveći dramski pisac u istoriji čovečanstva, za čijeg su „Hamleta” čuli i Bušmani i Pigmeji, dok se odmah iza njega nalazi dama koja nikada nije tvrdila da piše ozbiljnu literaturu, već da se samo silno zabavlja smišljajući tzv. murder misterije koje se nekome mogu dopasti, a nekome ne. Međutim, kao rezultat te i takve „zabave” nastao je književni opus koji je samo na engleskom govornom području prodat u tiražu od preko milijardu primeraka, a ako se tome dodaju prevodi na takoreći sve značajnije svetske jezike, taj broj postaje bezmalo duplo veći. Prefinjeni Belgijanac Herkul Poaro i tipična engleska usedelica gospođica Marpl, danas su, uz Šerloka Holmsa, svojevrsne ikone kriminalističkog žanra koje već pun vek fasciniraju svaku novu generaciju čitalaca.

Začudo, jedan od najboljih i najpopularnijih romana Agate Kristi nema nikakve veze s ovo dvoje detektiva, već predstavlja autonomno delo inspirisano kontroverznom dečjom uspavankom koju je napisao malo poznati američki pesnik Septimus Viner daleke 1868. Roman „Deset malih crnaca” („Ten Little Niggers”) nastao je 1939. godine i pod tim imenom je štampan sve do početka pedesetih godina prošlog veka kada je zbog škakljivog naslova, tačnije zbog upotrebe pogrdnog izraza nigger, najpre preimenovan u „Ten Little Indians”, a zatim, da bi se potpuno izbegle rasističke konotacije, u „And Then There Were None”, pod kojim je i danas poznat. Nakon ko zna koliko pozorišnih, televizijskih i filmskih adaptacija, roman ove jeseni konačno doživljava svoje kompjutersko izdanje, i to kao prva u serijalu od pet avantura po delima Agate Kristi koje će AWE Games objaviti u narednih nekoliko godina.

Iako verovatno nema nikoga ko nije upoznat s osnovnom niti ove čuvene priče, nije naodmet da je ponovimo. Nepoznati domaćin poziva desetoro ljudi koji se nikada ranije nisu sreli da provedu vikend na imanju smeštenom na malom ostrvu u blizini Dovera. Najpre zbunjeni činjenicom da ih niko nije dočekao, gosti ubrzo shvataju da su nasamareni i da nemaju načina za povratak na kopno. A onda, unapred pripremljen snimak na gramofonskoj ploči otkriva pravu prirodu tog neobičnog skupa: misteriozni domaćin optužuje svakog od prisutnih za po jedno ubistvo i sve ih osuđuje na smrt. Jedan za drugim, gosti bivaju ubijeni u skladu sa stihovima uspavanke, pri čemu svi preživeli imaju čvrst alibi. Da li je zločinac neko od njih samih ili se na ostrvu krije još jedna osoba koja se poigrava s njima?

Kompanija AWE Games mudro je izabrala upravo ovaj naslov za promociju serije interaktivnih krimića, ali se u startu suočila sa sindromom zvanim „Star Wars: Episode III”, tj. kako učiniti zanimljivom igru baziranu na literarnom delu koje napamet zna pola planete. Zadatak da prevaziđe ovaj nimalo jednostavan problem dodeljen je Liju Šeldonu, TV scenaristi i veteranu u igračkom biznisu, koji je morao da traži odobrenje od izdavačke kuće Chorion, kao i od Agatinog unuka Metjua Pričarda da prilagodi roman formi kompjuterske avanture, ostajući pri tome maksimalno dosledan originalu. Do rešenja se došlo uvođenjem jedanaestog lika u priču, Patrika Narakota, mladića koji je prevezao goste do napuštenog imanja i koji je zajedno s njima ostao nasukan na ostrvu zahvaljujući izmišljenoj sabotaži na čamcu. Kao neutralni lik koji ni za šta nije optužen, on počinje da traga za dokazima koji bi mogli da ukažu na to ko je ubica, dok se paralelno s njegovom istragom razmotavaju događaji opisani u knjizi.

Kao avantura u kojoj se prepliću maštarije dvoje ljudi na istu temu, koje deli vremenska distanca od skoro sedamdeset godina, And Then There Were None predstavlja retko uspešan primer stavljanja jednog davno napisanog proznog dela u funkciju kompjuterske igre. Bez seckanja i tumbanja spisateljičinih ideja, držeći se čvrsto radnje romana gde god je to bilo moguće, Šeldon je napravio neku vrstu extended editiona originalne priče u koji je inkorporirao puno novih lokacija, a samim tim i veliki broj što obaveznih što opcionih zagonetki čija je prevashodna svrha produbljivanje već postojećih odnosa između likova i dodatni uvid u njihovu prošlost koja je prepuna pikantnih detalja. Unošenjem novih sadržaja radnja je dodatno zakomplikovana u pozitivnom smislu, sama avantura je dobila na igrivosti, a da bi se obezbedio određeni stepen nelinearnosti, opcione zagonetke su postale „prenosive” iz jednog poglavlja u drugo (kojih, naravno, ima deset). Konačno, u samoj završnici igre moguće je skrenuti tok priče i spasti dvoje gostiju od sigurne smrti, menjajući na taj način finale koje je izašlo iz pera gospođe Kristi.

Nažalost, sa čisto zanatskog stanovišta, ATTWN predstavlja razočaranje. Solidna, ali prilično jednolična grafika, naročito u eksterijeru, urađena je u nedopustivo niskoj rezoluciji za današnje pojmove (maksimalnih 800 x 600), likovi većinom deluju statično ili su animirani kruto, a renderovane sekvence, kojih, istina, ima na pretek, ne bi prošle ni prvi eliminacioni krug na nekom srednjoškolskom takmičenju u 3D animaciji.

Kvalitativna disproporcija između odličnog scenarija i arhaične izvedbe koja odgovara sredini devedesetih nameće pitanje kompetentnosti AWE-ovih dizajnera. Pre nego što se uhvate u koštac sa sledećim romanom Agate Kristi, morali bi dobro da razmisle šta žele da naprave od njega – nezaboravni hit ili niskobudžetni treš. Najgore što mogu da urade je da se prepuste inerciji i da drugi deo serijala otaljaju po postojećem šablonu, samo zato što im to piše u opisu radnog mesta. Tada nam ne gine još jedna avantura koja nit smrdi nit miriše.

...One Little Sailor boy left all alone;
He went and hanged himself and then there were None.

Slobodan MACEDONIĆ