Call of Duty 2

Poneke aspekte posla igračkog novinara zaista mrzim. Aksiome balansa, odmerenosti i objektivnosti nekad osećam kao oštre igle, uperene u pravcu naduvanog balona strasti. Ako se nečim frenetično oduševim, ne prođe dugo pre nego što senka dubioze ironično prokomentariše nešto tipa: „čemu paljevina, primitivni primatu...”, posle čega ostaju samo sekunde do splass efekta. Dođavola i bonton, kvragu i etikecija koja džentlmenu ne dozvoljava da u društvu bude zadihano uzbuđen. Jednom godišnje dobijem igru zbog koje poželim da skačem do plafona, debelu komšinicu pljesnem po zadnjici u prolazu i skočim s balkona na gumenu trambulinu. OK, možda nekome zvučim kao da sam na kreku, ali moj ovomesečni porok je mnogo bezazleniji, ali istovremeno potentniji. Navukao sam se na Call of Duty 2 kao veverica na lešnike.

„OK, šta se ložiš, pajseru, u pitanju je 2349922. WWII first person shooter, žanr koji si u prethodnoj dekadi izigrao preko praga dosade”. „Da, odvratna savesti, ali nijedan, i slovima – nijedan – nije kao ovaj”. Ovo je svetski šampion. Ovo je igra posle koje ćete na virtuelnu upotrebu oružja zauvek gledati drugim očima, igra zbog koje ćete zaboraviti koliko mrzite da ubijate Nemce, igra koja izaziva klinički kritičnu dozu hiperanksioznosti. Ono što smo rekli za prethodni nastavak u mnogo većoj meri važi ovde: CoD 2 je crveni džin zabave koncentrisan/zipovan u belog patuljka čiste ekstaze. Igre kao pojam, bez obzira na žanr i platformu, teoretski i praktično teško da mogu da budu bolje od ovoga.

Praktičnu upotrebu gesla „If it isn’t broken, don’t fix it” autorima Call of Dutya 2 (Infinity Ward) mnogi zameraju. Kao, malo je tu zaista novog; akcija je dobra, ali nema novog; sve je to super, ali nema novog... Bah, radikalne novine su potrebne igrama kojima nešto fali in the first place, ne i igri koja je skrojena na premisi superbrzog, bioskopski akcionog uživanja. Paradoksalno, ali nekoliko sitnih novosti drastično utiču na puls igre i doprinose još intenzivnijem iskustvu cele stvari. Prva i osnovna izmena u odnosu na zacrtane standarde jeste potpuno odsustvo linije zdravlja i potrebe za njegovim dopunjavanjem u toku borbe: primanjem pogodaka vaš lik će stenjati, periferna vizija će postajati crvena, a na blisku smrt će vas upozoriti teško hropačko disanje. Hvatanjem zaklona na nekoliko sekundi puls će vam se smiriti, što podrazumeva brz nastavak šibanja. Ovaj koncept nije neka posebna novost, ali kod igre s ovakvim pacingom predstavlja pun pogodak, mnogo veći nego kod Haloa gde je doživeo premijeru. Tesno povezano s tim je odsustvo opcije za quick save, koja u ovako šematizovanoj mehanici jednostavno nije potrebna: igra automatski snima poziciju na desetine puta u okviru svakog nivoa (najčešće kod neke tranzicije i/ili ispred intenzivne pucačke sesije), a pogibijom nikada nećete biti naterani na više od 60 sekundi ponavljanja. Sve ovo je urađeno iz jednog jedinog razloga: da se igraču ne da ni mikrosekunda pauze ni odmora od speeda, frke, pucnjave, dranja, eksplozija i najsnažnijeg ratnog feelinga koji neka igra može da ponudi. Call of Duty 2 ne intrigira igrača mešavinom toplih i hladnih elemenata, već ga od prve do poslednje sekunde kuva u kazanu.

Pa kakav je to ratni feeling, čemu ovakvo loženje? Najiskrenije rečeno, nema reči koje mogu opisati na šta zaista liči jedan prosečan nivo igre. Briljantni koktel savršenog skripta, genijalno odrađene akcije, efekta borbenih pokliča saboraca i oponenata (nemački „Komuniiiisteen!” prvo pada na pamet), pucanja i filmskih scena bolji je od bilo kojeg ratnog filma. Da, dobro ste čuli, najbolji ratni film u istoriji kinematografije nije film nego igra. Call of Duty 2. Po ovom pitanju nema diskusije! Call of Duty 2 podseća na asa latino plesa koji vas sigurnom rukom vodi u ekstazu pokreta, baca vas u vazduh i dočekuje u ruke, istovremeno vam pumpajući osećaj potpune kontrole. Učinite sebi uslugu i odigrajte ga na jednom od dva poslednja nivoa težine: iskustvo će vam biti kudikamo intenzivnije uz malo krvave pljuvačke i zujanja u glavi.

Call of Duty 2 nema nikakve veze sa Quake 3 Arena engineom koji je iskorišćen za pogon originala i ekspanzije. Infinity Ward je ovoga puta razvio originalno parče koda koje po kvalitetu drastično odskače od jedinice, a u velikoj meri prestiže prvu najsličniju stvar, Medal of Honor: Pacific Assault. Izuzetan u svakom pogledu, ovaj engine, sem klasičnih poslastica poput sjajne fizike, skeletalne animacije, ogromnog broja poligona i sličnog, dozvoljava i drastično šire enterijere. Ovo igri omogućava da bude situaciono nelinearna (za razliku od keca). Sure, nivo morate preći borbom od tačke A do tačke B, ali pravac u najvećem broju slučajeva možete birati sami. Ovo se posebno odnosi na misije u gradovima i selima (pogotovo u britanskoj kampanji), gde splet ulica, trgova i putanja igru čini drastično otvorenijom u odnosu na, recimo, Brothers in Arms. Najlepši deo vizuelne komponente je dim koji sem pasivne ima i upotrebljivu taktičku ulogu prilikom juriša na mitraljeska gnezda (upotrebom dimnih bombi, naravno).

Zašto samo 95, then? Pa, igra verovatno ima poneku manu koju u ovakvom stanju nisam sposoban da vidim. Ne dadoh joj 200 da za nekoliko nedelja, kad je trezvenije sagledam, ne bih ispao majmun.

Miodrag KUZMANOVIĆ