Rimejk verovatno najvećeg akciono-avanturističkog hita u istoriji kompjuterskih igara bio je jedno od najprijatnijih iznenađenja u 2003. godini. Mečnerov Prince of Persia: Sands of Time (SK 1/04) naprečac je osvojio publiku kao egzotičan koktel kvalitetne platformske akcije, izazovnih zagonetki, božanstvene grafike i animacije likova, intrigantne priče i muzičke podloge kakve se ni holivudski blokbasteri ne bi postideli. Igra je morala da se odrekne statusa klasika zbog propusta u borbenom sistemu, slabe podrške za analogne upravljačke uređaje i linearnog izvođenja koje je avanturističke elemente do kraja razvodnilo.

Ubisoft nije želelo da ponovi slične greške u nastavku priče o hrabrom princu, pa je najveći broj propusta korektno ispravljen. Još bolje bi bilo da su autori smogli snage da odole megalomanskim apetitima koji su ih ponukali da popravljaju ono što nije bilo pokvareno i tako naruše ravnotežu igre (verovatno da bi opravdali raskošan budžet). Rezultat je takav da je nova igra jednako atraktivna kao prethodna, s tim što je, zbog većih očekivanja, utisak bleđi nego lane.

Temeljne ispravke najpre su uočljive na polju upravljačkog sistema. Iako se sasvim udobno može igrati pomoću tastature i miša, Warrior Within je optimizovan za džojped i na tom polju ne bi trebalo praviti kompromise. Kontrole su intuitivne, a veća je i tolerancija prema greškama, tako da se komplikovaniji manevri izvode lakše nego ranije. Borbeni sistem je bitno poboljšan uvođenjem novih specijalnih i kombinovanih poteza koji borbu čine dinamičnijom i neizvesnijom. Za uvežbavanje novih pokreta nije potrebno oljuštiti kožu s prstiju, budući da su komande osmišljene tako da ih je lako zapamtiti i još lakše izvesti. Svi potezi su vizuelno savršeno uobličeni i spektakularno animirani, a neki od njih se izdvajaju i naglašenom brutalnošću jer rezultuju drastičnom mutilacijom protivnika (obezglavljivanje, presecanje trupa na pola i slično). Veći je i broj tehnika za čije izvođenje princ koristi elemente pozadine, kao i onih u kojima se upotrebljava pomoćno oružje, što produbljuje utisak o dobroj implementaciji borbe u celokupnu mehaniku igre.

Platformska komponenta je u novom Princu od Persije, i pored drastično unapređenog borbenog endžina, ostala dominantna. I ovoga puta u centru pažnje su atraktivne gimnastičarske akrobacije koje glavni junak koristi za izbegavanje lukavo osmišljenih zamki i rešavanje zagonetki. Dizajn nivoa je kompletno u službi demonstracije fizičkih atributa mladog princa i s te strane nema mesta zamerkama – bilo da se akcija odvija u prostranim dvoranama ili u skučenom prostoru, svaki detalj je na svom mestu. Zbog složenije arhitekture nivoa princ se više ne može provući s jednom ili dve akrobacije, već često mora da izvede seriju koordinisanih manevara kako bi bezbedno stigao na drugu stranu prepreke. Prelaženje takvih deonica u nekim slučajevima je otežano tesnim vremenskim ograničenjem koje igrača izlaže pravom adrenalinskom testu. Činjenica da se takve prepreke nekad prelaze tek iz desetog ili petnaestog pokušaja mogla bi da zabrine igrače labavijeg strpljenja.

Ambijent u kojem se igra odvija je neočekivano mračan, što Prince of Persia približava okruženju klasične urbane akcije (svakako ne odgovara scenografiji blisko- istočne mitologije). Scenario igre je ambiciozno zamišljen, ali nije koherentan kao u prvom delu: glavni junak je sa statusa naivnog heroja degradiran na ogorčenu žrtvu koja traži spas od čudovišta Dahake (nepobediva beštija oslobođena na kraju prvog dela igre), bauljajući kroz vreme da bi sprečio nastanak Peska vremena, bez kojeg čitave ujdurme ne bi ni bilo. Sporednih likova gotovo da nema, a oni koji povremeno upletu prste u prinčevu sudbinu nemaju valjanu karakterizaciju i više liče na lutke iz izloga nego na aktere koji imaju kakav-takav uticaj na radnju. Povrh svega, dijalozi su isprazni, konfuzni i uglavnom ne pružaju zadovoljavajuće objašnjenje za tekuća zbivanja. Doduše, glasovna gluma je odlična, ali ona igraču ne može da pomogne da održi koncentraciju čitavim tokom igre, to jest da ne zaboravi zašto se uopšte toliko krlja po mračnim hodnicima.

Novi Prince of Persia, slično prethodnom izdanju, više liči na dobro dizajniran crtać nego na klasičnu kompjutersku igru. Grafika dostiže nivo kvaliteta umetničkog dela i pravi je praznik za oči jer obiluje dobro uklopljenim detaljima, raznovrsnim ambijentom i jedinstvenim specijalnim efektima koji doprinose autentičnoj atmosferi – naročito lepo izgledaju metamorfoze okruženja prilikom vremenskih skokova. Zvučna podloga je vrlo lepo uobličena, dok je za muzičku potku odgovoran industrijal metal bend Godsmack, koji je za ovu igru napisao nekoliko ekskluzivnih i veoma kvalitetnih melodija (pitanje je jedino koliko se žanrovski uklapaju u tematiku igre).

Gradimir JOKSIMOVIĆ