Roman „Tajanstveno ostrvo” Žil Vern je napisao 1875. godine, u vreme kada je još uvek bio relativno „zelen” pisac. To je, međutim, period u kojem su nastala njegova najbolja dela koja su ga proslavila širom sveta i udarila temelje moderne naučne fantastike. Uz „Carevog glasnika” i „Decu kapetana Granta”, „Tajanstveno ostrvo” predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja iz Vernovog realističkog opusa koji se odlikuje odsustvom SF elemenata (iz ondašnje perspektive) i akcentom na čistom avanturizmu koji je u doba industrijske revolucije bio izuzetno popularan „sport” među tadašnjom bogatom aristokratijom.

Najkraće rečeno, roman prati sudbinu petorice nesrećnika koji su se nakon bega iz zatvora u vreme američkog građanskog rata, izvedenog uz pomoć omiljenog Vernovog prevoznog sredstva – balona, obrušili na maleno vulkansko ostrvo negde na južnom Pacifiku, koje je do tog trenutka bilo potpuno nepoznato u kartografiji. Na ivici opstanka i lišeni svega što su nosili sa sobom, oni počinju borbu za goli život, ali ne nasumično, već na osnovu stečenih znanja i iskustava iz oblasti inženjerstva, fizike, hemije, pomorstva itd. Parčence kopna, koje su u međuvremenu nazvali Linkolnovo ostrvo (u čast poznatog američkog predsednika), ubrzo prerasta u njihov dom, ali zadovoljstvo postignutim neprestano kvari utisak da su sve vreme pod prismotrom i da im neka viša sila pomaže u beznadežnim situacijama. Na kraju će se ispostaviti da je tajanstveni dobročinitelj zapravo ostareli kapetan Nemo koji je podvodne pećine ispod ostrva odabrao kao poslednju stanicu za legendarni Nautilus pre njegovog konačnog zaranjanja u morske dubine.

Trebalo je imati puno smelosti i samopouzdanja i odvažiti se na skoro bogohulni korak kreiranja nastavka kultne storije na kojoj su odrasle generacije mladih ljudi u poslednjih 130 godina. Ali, izgleda da su odgovorni u Kheops Studiu, pariskoj firmi koja je nastala raspadom Crya i iza koje do sada stoje samo dve avanture (The Crystal Key 2 i Egypt 3), znali šta rade, pa čak i više od toga. Ne samo da je Return to Mysterious Island njihova najzrelija igra do sada, već je u pitanju malo remek-delo koje svojim kvalitetom zaslužuje da se nađe na top-listi pet najboljih predstavnika žanra za 2004. godinu, rame uz rame s daleko poznatijim naslovima kao što su Syberia 2 ili Myst 4.

Avantura počiva na ideji da je Vernov roman istinita priča nastala na osnovu ispovesti jednog od članova „robinzonske grupe”, ali da je, u cilju zaštite identiteta kapetana Nema i njegove večne kuće, njeno finale izmenjeno utoliko što je kompletno Linkolnovo ostrvo sahranjeno u morske dubine, čime su znatiželjni avanturisti odvraćeni od dalje potrage za njim. Međutim, više od sto godina kasnije, devojka po imenu Mina, koja je u svom katamaranu pokušala da oplovi Zemlju, doživljava brodolom u njegovoj blizini. Zahvaljujući blagodetima savremene tehnologije, GPRS lokatoru i satelitskom telefonu (kojem je, uzgred, „riknula” baterija), ona svoju sudbinu prihvata zdravo za gotovo, ubeđena da je samo pitanje sata kada će biti spasena, ali problem nastaje kada shvati da je čitavo ostrvo okruženo elektromagnetnim poljem koje onemogućava bilo kakvu komunikaciju sa spoljnim svetom, te da joj ne preostaje ništa drugo nego da se snalazi pomoću štapa i kanapa, na način na koji su to njeni prethodnici činili nekada davno.

Nije sporno da Return to Mysterious Island ima sve one kvalitete kojima treba da se diči jedna savremena igra, na čelu sa sjajnom grafikom prožetom originalnim ilustracijama Žil-Deskara Ferea iz prvog izdanja romana, ali to ni slučajno nije razlog zbog kojeg ova avantura, ako u svetu kompjuterskih igara ima imalo pravde, treba da bude označena kao žanrovski međaš. Ona, naime, predstavlja otelotvorenje Vernove vizije, ali sa krajnje atipičnim pristupom koji igraču omogućava da radi bukvalno što god mu padne na pamet, sve dok se kreće u okvirima elementarne logike. Koncept apsolutne slobode u rešavanju 90% problema, s kakvim bi bio suočen svaki čovek koji bi se u stvarnosti našao na pustom ostrvu ili u nekoj sličnoj situaciji, stavlja Return to Mysterious Island u sam vrh nelinearnog avanturizma kakav se, nažalost, u ovom žanru veoma retko sreće. Da stvari budu još zanimljivije, igra je zamišljena tako da neprestano ocenjuje čovekovu kreativnost, dodeljujući mu za svaku izvršenu radnju određeni broj poena, slično kao u starim Sierrinim avanturama. Razlika je, međutim, u tome što broj osvojenih poena ne predstavlja samo puki odraz onoga što je igrač postigao do određenog trenutka, već i načina na koji je sve to uradio, što je otprilike ekvivalentno oceni za umetnički dojam u sportskom klizanju. Svi problemi koji se javljaju u igri, sa izuzetkom nekoliko mozgalica na samom kraju, inspirisani su događajima iz romana, a sve poznate lokacije (pećine u stenama, podzemno jezero, stara vetrenjača, ciglana, Nautilus) oživljene su na osnovu detaljnih piščevih opisa i pomenutih ilustracija.

Da bi sve to moglo da funkcioniše na zadovoljavajući način, autori igre su morali da osmisle igrački interfejs koji je jedinstven u svetu avantura. Povezivanje dva ili više predmeta u složenu strukturu odvija se u posebnom prozoru unutar kojeg se ispisuje „formula” za traženi objekat, ali se to ne odnosi samo na kombinovanje hemijskih jedinjenja (npr. da bi se dobila priručna baterija za telefon), već i na bilo koji drugi predmet, uključujući i majmuna Džepa koji prati Minu. Nepoznate komponente u formuli obeležene su znakom pitanja, a kada igrač jednom shvati šta treba da stoji na određenom mestu, kombinacija se automatski updateuje i dobija se traženi objekat.

Svojevrsna je ironija što se Return to Mysterious Island reklamira i prodaje kao low budget avantura za nepunih dvadesetak dolara, što je automatski gura u drugi plan, a pri tome sadrži nekoliko revolucionarnih ideja od kojih bi žanr, ukoliko neko na njih obrati pažnju, mogao samo da ima koristi. Njen nedostatak je što je prekratka i ima na brzinu skockano finale koje je daleko ispod nivoa svega ostalog što ona nudi.

Slobodan MACEDONIĆ